Kvaka 2023

Prošla godina donela je srpskom narodu mnogobrojne pouke. Može se reći da će ona postati i jedna od najpotcenjenijih prekretnica u našoj istoriji.

Pre više od vek i po – 1868. godine, ubistvo kneza Mihaila, naprotiv savremenim lamentiranjima nije prekinulo ostvarenje jedne zavetne misli, kako oslobođenja Srba, tako ni donošenja liberalnog ustava. Ipak, ono je omogućilo uspostavu jednog liberalskog namesništva, koje je promenom ustava u nedoba, učinilo da Srbija dobije demokratske ustanove decenijama ranije nego susedne države i kobno prevremeno u odnosu na modernizaciju, koja je da bi bila uspešna trabalo da bude sprovođena korenito i čvrstom rukom prosvećenog ali i apsolutističkog režima. Posledice su bile nesagledive.

Tokom 2023. postalo je izvesno da ne postoji ni najmanja mogućnost da status Kosova i Metohije bude određen bilo kakvim sporazumom. Ritualno je, gotovo religijsko, odbacivanje od strane SAD i saveznika svake autonomije za srpske krajeve. Odnos njihovih diplomatija i podložnih im nevladinih organizacija prema srpskom narodu – posebno u svetlu postupaka i izjava u vezi sa širokim spektrom tema – od toga da li je najbolje rešenje statusa Srba da istih i nema („pošto niko ne želi još jednog Dodika”), do iznošenja spomenika srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata sa Vojničkog groblja u Prištini – pokazuje da je reč o nepomirljivim neprijateljima čitavog jednog naroda. Srpskog naroda. Volja SAD i saveznika da ospore svako ustavno prvo srpskom narodu u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, pokazuje da njihovim vladama nije moguće da Srbe tolerišu kao bilo kakav faktor.

U prošlosti su nam pokazali kakve se moći imaju u AP Vojvodini i Novom Pazaru, pa ne treba sumnjati da će kada bude potrebno pokazati da ono što su znali da trenutno ugase, kada je prestao otpor beogradske vlade oko Kosova i Metohije, mogu nakon ostvarenja deceniju razvlačenog nasilja i kršenja svih načela, ponovo da upale. Godina 2023. pokazala nam je da ne možemo da očekujemo bilo kakav trajni status za srpski narod izvan granica Srbije, niti njegovu ravnopravnost sa drugim narodima. Sve što imamo moraćemo da branimo i izborimo. To nije samo logika zavojevanja i posezanja za svetskom vlašću, reč je o iskonskoj mržnji koja je racionalno našla metu i opravdanje u jadnom malom narodu nedovoljno jakom da bude pretnja, ali dovoljno važnom da služi kao primer za zastrašivanje drugih. Sve traje dugo zato što su agresorske sile bile nedovoljno odlične i zato što su njihove elite želele da dugotrajno crpu korist iz ovog bez svake sumnje osvajačkog pohoda koji je u miru samo donekle promenio formu.

U unutrašnjoj politici Srbije, SAD i saveznici su decenijskim korumpiranjem političkih srpskih elita postigli da u uslovima u kojima je apsolutna većina građana protiv ulaska u EU, a 80–90 odsto njih odlučno suprotstavljeno nezavisnosti Kosova i Metohije i članstvu u NATO-u, 75–80 odsto poslanika u Narodnoj skupštini Srbije misli sasvim drugačije. Jednu celu državu kupili su dozvolivši joj da se tokom petnaest godina zaduži dvadeset i pet milijardi evra i direktno investirajući nekoliko stotina miliona evra u nedemokratske faktore u zemlji. Poput tolikih sličnih država u Latinskoj Americi i Africi i mi živimo u simulakrumu lažnih statistika, metodološki pogrešnih poređenja, i u uverenju da se sve što leti i jede. Kod nas još uvek veruju da je moguće izbeći svetsku krizu, a da je sve u politici u dobrim namerama, lepom predstavljanju i razložnom objašnjenju. Na drugoj strani pokazalo se da bez uticaja velikih sila i duboke države više nije moguće generisati i razvijati spomena vrednu opozicionu delatnost u Srbiji. Dok su devedesetih godina prošlog veka opozicione stranke bile samonikle biljke koje su modelirali i usmeravali razni unutrašnji i spoljni faktori, danas je nemoguće govoriti o bilo kakvoj samostalnosti. Finansijski i medijski upropašćena voljom režima i velikih sila, posledicom atomizacije društva, kao i delovanjem medija čiju su nezavisnost sahranili medijski zakoni prepisani sa Zapada, opozicija je postala autentična i samostalna baš kao i otpor režimu „Velikog brata” u Orvelovoj distopiji.

Mislim da je 2023. ključna godina u celokupnoj ovoj transformaciji. Možda nije bilo druge, ali naše su elite u ovaj proces ušle veselo i sa oduševljenjem, a narod uplašen od minule epidemije i sluđen činjenicom da je vlada, koja mu je doskora umanjivala penzije, počela da ga doslovno gađa novcem.

Posledice su već viđene. Bankrot Brozovog sistema populističke ekonomske destrukcije trajao je više od decenije i doveo je do propasti jugoslovenske države, uveo je SAD i saveznike u našu zemlju, osporio prava srpskog naroda i obesputio inače neuspešnu plansku privredu. Kada se tako nešto po drugi put dogodi u četiri decenije, treba da znamo da neće biti ni onakvog inače neprijateljskog unipolarnog sveta da nas ohrabri u kakvim takvim pokušajima tranzicije, naše demografsko i ekonomsko stanje biće daleko gore nego nakon prethodnog sloma, a demokratija – ni kao strani model ni kao uzor iz prošlosti – nikoga više neće moći da oduševi.

Pretnja će biti velika i opšta, a spremnost na otpor minimalna.

Napredni klub

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista