Bez Rusije nema ni Srbije

Nerado, ali sam ipak prinuđen da odgovorim uvaženom profesoru Miroslavu Kuburoviću. Moje pismo objavljeno u ovoj rubrici 22. decembra sasvim slučajno se dotaklo onoga o čemu je on ranije pisao. Naveo sam da ima podosta onih koji se zalažu za pošto-poto ulazak u Evropsku uniju, bez obzira na štete koje bi nam to nanelo. Profesor se našao uvređen i odgovorio mi je tekstom objavljenim 24. januara. Kad sam već prozvan, moram da odgovorim.

Profesor Kuburović piše: „... za vreme Prvog svetskog rata država Srbija najveću pomoć dobila je od Francuske...” Što se tiče francuske pomoći za vreme tog rata, ne bih ulazio u tu oblast. Bilo je i lepog i poštenog s njihove strane, jer smo ratovali protiv istog neprijatelja. Ali bilo je i suprotnog od toga. Međutim, na čijoj je strani bila Francuska za vreme građanskog rata devedesetih godina. Njihova štampa (novinari) i političari ispoljavali su neviđenu mržnju prema Srbiji i srpskom narodu. Nije se mnogo promenilo ni u današnje vreme. Među prvima su priznali Kosovo i ne pada im na pamet da promene stav.

Ostavimo odnose sa SSSR za vreme Staljina, o kome nemam lepo mišljenje. Pominjanje Rusije za vreme Jeljcina i Gorbačova je neumesno. Oni su neznanjem doveli svoju zemlju na rub propasti i nestanka. Naivno su poverovali beskrupuloznim i bahatim prevarantima. Zapadnim političarima bilo je na umu samo kako da dovedu Rusiju do nestanka. Kako tada, tako i danas. Ništa se nije promenilo od nestanka Adolfa Hitlera. Hitleru je bilo na umu da pola Rusa pobije, a pola pretvori u roblje. Današnjem evropskom fašizmu cilj je da Rusiju obezglavi i dovede do nestanka. Da nije bilo Rusije i Kine, Srbija bi u Savetu bezbednosti bila proglašena za jedinu genocidnu državu na planeti. To je htela „demokratska” Velika Britanija. Trebalo bi da se stide tog čina, samo kad bi imali obraza i morala. Jednostavno rečeno – bez Rusije nema ni Srbije.

Uvaženi profesor nije mi odgovorio na suštinsko pitanje: Kako uskladiti naše interese i interese Zapada oko Kosova? Po njima, Albancima je sve dozvoljeno – maltretiranje, prebijanje, otimanje kulturnih dobara, proširivanje na račun tuđih teritorija... Cilj je stvaranje velike Albanije na račun susednih država. I na sve to „zapadna demokratija”, NATO, mudro ćuti. Još im Amerika dodatno prodaje i oružje.

Osim rečenog, tu je i Republika Srpska. Na sve moguće načine se dovijaju kako da je unište. Jednostavno rečeno, Srbija nema prijatelje na Zapadu. Bez obzira na sve što je rečeno, to ne znači da se ne treba truditi da održavamo prijateljske odnose sa svim pomenutim državama, jer svuda ima i poštenih i objektivnih ljudi.

Inače autor ovog pisma nije srpske nacionalnosti, ali pokušava da bude objektivan u ovim teškim vremenima u kojima se Srbija nalazi. Oduvek su Rumuno-Vlasi, Cincari..., bili patriote prema državi u kojoj žive. Naravno, ima nas i drugačijih, ali o tome nećemo.

Čedomir Ilić,
penzioner, Beograd