Nije prava slika, ali...

Prvi Partizanov korak na početku prolećne fudbalske sezone bio je onoliko dug koliko je i želeo. Put ka zvanju prvaka, za kojim žudi već sedmu godinu, skratio je za jednu prepreku pobedivši u Ivanjici (1:0).

Koliki mu je stvarni domet nije moglo da se vidi u okršaju protiv Javora. Igralište je bilo toliko loše da je lopta po njemu skakutala po svom nahođenju, pa zbog toga i ne može da se zameri što nije bilo tečne igre. Istina, to ne znači da bi u idealnim uslovima bilo neuporedivo bolje, ali u okolnostima kakve su bile u Ivanjici igračima, ipak, treba da se progleda kroz prste.

„Crno-beli” se nisu prilagodili terenu. To je lako da se primeti, ali nije lako da se za jednu jedinu utakmicu promeni način igre. Rasprostranjeno mišljenje „kako njima tako i nama” je vrlo površno. Domaćin je u prednosti, jer je navikao na to, a pored toga, kad god je teren lošiji od onog kakav treba da bude, to uvek više odgovara timu, koji je tehnički slabiji.

Razume se, kad je tako treba da se pokuša na drugačiji način da se stigne do željenog. Partizan to nije probao. Možda je pretpostavljao da će ovako ili onako, ipak, da uzme svoje, a možda i nije spreman da okrene ploču.

Doduše, na kraju jesenjeg dela, protiv najtežeg protivnika i pod najtežim opterećenjem, savladao je Crvenu zvezdu, prepustivši joj (svejedno namerno ili zato što nije mogao drugačije) da se ona troši na dugo zapljuskivanje njegovog čvrsto ukopanog tvrdog bedema.

Kako je preporučljivo da se igra po utrini kakva je bila na ivanjičkom stadionu? Onako kako je postigao gol – lopta nije dodirnula tlo. Antić je iz auta pronašao Nikolića, on ju je glavom prosledio sebi iza leđa, a Saldanja je opravdao naše shvatanje o Brazilcima kao fudbalskim čarobnjacima: petom, i to iz vazduha, neodbranjivo je šutirao.

Dakle, od auta do mreže lopta je bila u vazduhu. Ona, dabome, ne može tokom cele utakmice da leti kao ptica, ali treba da se nastoji da njena putanja što manje zavisi od hira busena, grudve, neravnine... Zbog takvog njenog poigravanja s igračima Partizan je ostao s desetoricom i još mogao da primi gol. Antić je načinio prekršaj (drugi žuti karton), jer se lopta, mimo predviđanja, provukla ispod noge njegovog saigrača, tek izašlog na polje, i otvorila brisani prostor protivničkom fudbaleru ka mreži „crno-belih”. Nije plaćen ceh samo zahvaljujući tome što je golman Jovanović pročitao nameru izvođača slobodnog udarca Miletića i ostao u uglu u kome je i bio. Na utakmici u kojoj ne samo da nije bilo stopostotnih šansi, nego, suštinski, ni ozbiljnog šuta na gol, to je moglo da bude presudno za ishod.

Što je s igračem manje u završnici, naročito u poslednjem minutu, Partizan bio sateran uza zid, može da se razume, ali, zašto je posle vođstva splasnula njegova želja da napada? Jedan gol prednosti je balon, koji i od dodira noktom može da pukne.

Saldanja je svojim volšebnim potezom ne samo bio junak utakmice, nego je i najavio da će da nastavi tamo gde je prošle godine stao. Njemu uz rame je Jovanović, jer je sprečio od gotovog veresiju. Odbrana je ukrotila protivničke napadače, Nikolić je za ono malo vremena svoje odradio, ali vezni red, dakle ključna snaga svakog tima, nije primorao protivnika da igra kako on svira.

Primetno je da Partizan suštinski ništa nije promenio u odnosu na jesenji deo sezone. A jesenas je bilo i zadivljujućih podviga (nezaboravni su oni preokreti), ali i propadanja u ambis usred ravnice (neki mečevi uoči utakmice protiv Zvezde). Okršaji na boljim igralištima, pre svega u Humskoj, pokazaće prave mogućnosti „crno-belih”, a po ovome iz Ivanjice bi se reklo da su im aduti ostali isti: niti su se povećali, niti su se promenili.