Ukra­jin­ski ko­man­dant iz sr­ca Ru­si­je

No­vi ko­man­dant ukra­jin­ske voj­ske ge­ne­ral Olek­san­dr Sir­ski je sin ru­skog pu­kov­ni­ka u pen­zi­ji. Ro­đen je 26. ju­la 1965. u se­lu No­vin­ki, u Vla­di­mir­skoj obla­sti, u sr­cu Ru­si­je.

Re­por­te­ri „Ro­sij­ske ga­ze­te”, pro­vla­di­ne ru­ske no­vi­ne, za­pu­ti­li su se ta­mo, u rod­no me­sto, da­nas lju­tog ne­pri­ja­te­lja Ru­ske Fe­de­ra­ci­je. Ni­su mo­ra­li da idu da­le­ko – Mo­skov­ska oblast se na is­to­ku gra­ni­či s Vla­di­mir­skom.

Kad su mi­sli­li da su do­šli na cilj, is­po­sta­vi­lo se da su na po­gre­šnom tra­gu. U Vla­di­mir­skoj obla­sti se čak pet se­la zo­vu No­vin­ki. Ono pra­vo su na­šli iz tre­ćeg po­ku­ša­ja.

„To je ma­lo se­lo. Iz­bro­ja­li smo če­tr­de­se­tak ku­ća. Ali ve­ći­na su, po sve­mu su­de­ći, bez lju­di. Kud god se po­gle­da dvo­ri­šta za­tr­pa­na sne­gom i ogrom­ni sme­to­vi za ko­je ni­ko­ga ni­je bri­ga. Bi­će da su to vi­ken­di­ce, uglav­nom ma­le i dr­ve­ne”, pr­vi je uti­sak re­por­te­ra ko­ji su u po­moć po­zva­li Jev­ge­ni­ja Fjo­do­ro­va, isto­ri­ča­ra Vla­di­mir­ske obla­sti.

Sa­zna­li su da je sa­mo pet ku­ća na­sta­nje­no (po po­pi­su iz 2021. ima sve­ga osam ži­vih du­ša), ali iako ne­ma ni se­o­sku pro­dav­ni­cu, me­sto im ni­je iz­gle­da­lo za­pu­šte­no. Je­di­na uli­ca je oči­šće­na od sne­ga, a uz nju je i te­le­fon­ska go­vor­ni­ca. Ni­su pro­ve­ra­va­li da li ra­di, jer im ni­je bi­lo do pro­bi­ja­nja kroz sneg do gu­še.

Pra­te­ći na­vi­ga­ci­ju sti­gli su do ku­će broj 31. Od dr­ve­ta je, s tra­go­vi­ma od po­ža­ra, ogra­đe­na ta­ra­bom.

– Tu je ži­ve­la ba­ka Alek­san­dra Sir­skog. Po­ro­di­ca s dvo­je de­ce se do­se­li­la po­sle ra­ta. Nje­go­va maj­ka Ljud­mi­la je bi­la pri­ja­vlje­na na toj adre­si, pa su, ka­kav je ta­da bio obi­čaj, ta­mo pri­ja­vi­li i si­na, ma­da su, po sve­mu su­de­ći, Sir­ski u to vre­me već ži­ve­li u voj­nom gra­di­ću Ko­ste­re­vo-1, ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra odav­de, gde je slu­žio nje­gov otac Sta­ni­slav. Ne­ma sum­nje da je ma­li Sa­ša kao de­te bio če­sto ov­de – is­pri­čao je Fjo­do­rov.

Ali kom­ši­je ni­su bi­le ras­po­lo­že­ne za pri­ču. Po­ja­vlju­je se pen­zi­o­ner­ka s unu­kom, bi­la je ja­sna: „Ne zna­mo mi ni za ka­kvog Sir­skog i ne že­li­mo ni da zna­mo!”

Ku­ća broj 31 je pro­me­ni­la ne­ko­li­ko vla­sni­ka. Ba­ba sa­da­šnjeg glav­no­ko­man­du­ju­ćeg Oru­ža­nim sna­ga­ma Ukra­ji­ne se ni­je pre­zi­va­la Sir­ski i ži­ve­la je od se­ća­nja na mu­ža Iva­na Kur­ki­na, ju­nač­ki po­gi­nu­log u ra­tu. Kad je umr­la, Alek­san­dar (ko­ga u Ki­je­vu pred­sta­vlja­ju kao Olek­san­dra) je do­šao na sa­hra­nu iz Ukra­ji­ne.

On je kre­nuo oče­vim sto­pa­ma. Za­vr­šio je voj­nu ško­lu u Mo­skvi, oda­kle je 1986. ras­po­re­đen u Ukra­ji­nu za ko­man­di­ra mo­to­ri­zo­va­nog pe­ša­dij­skog vo­da 426. mo­to-stre­ljač­kog pu­ka 25. mo­to-stre­ljač­ke di­vi­zi­je u gra­du Lub­ni. Pri­li­kom ras­pa­da SSSR-a ni­je se vra­tio u Ru­si­ju. Ukra­ji­na mu je pr­vu slu­žbu po­ve­ri­la u Na­ci­o­nal­noj gar­di u Ču­gu­je­vu u Har­kov­skoj obla­sti.

Otac, maj­ka i brat Oleg su osta­li u Vla­di­mi­ru, drev­nom ru­skom gra­du. I da­nas ži­ve ta­mo. Uče­stvo­va­li su u Mar­šu „Be­smrt­nog pu­ka”, šet­nji ru­skih ro­do­lju­ba, ko­ja oži­vlja­va se­ća­nje na ru­ske i so­vjet­ske rat­ni­ke (i de­da po ocu mu je bio u ra­tu). Oleg je za Tas re­kao da već go­di­na­ma ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa svo­jim bra­tom, ko­ji je u Ukra­ji­ni po­stao Olek­san­dr, po­što su ta­mo ru­ska ime­na po­sta­la ne­po­želj­na.

U ru­skim me­di­ji­ma je ob­ja­vlje­no da je da­na­šnji ge­ne­ral Sir­ski po­sled­nji put bio u Ru­si­ji 2014. Kom­ši­je ne osu­đu­ju nje­go­ve ro­di­te­lje za ko­je is­ti­ču da su do­bri lju­di i sa­o­se­ća­ju s nji­ma zbog si­tu­a­ci­je u ko­joj su se na­šli.

De­lo­krug ra­da Sir­skog u ukra­jin­skoj voj­sci je bi­la i sa­rad­nja s NA­TO-om. Ka­da je iz­bio su­kob u Don­ba­su po­sta­vljen je za na­čel­ni­ka šta­ba an­ti­te­ro­ri­stič­ke ope­ra­ci­je, ka­ko ju je zva­nič­no na­zva­la ukra­jin­ska vlast. Ko­man­dant Zdru­že­nog ope­ra­tiv­nog šta­ba Oru­ža­nih sna­ga Ukra­ji­ne 2019. i ta­da, po­sle po­be­de na iz­bo­ri­ma, Ze­len­ski ga je oda­brao za ko­man­dan­ta Kop­ne­ne voj­ske. Ge­ne­ral-pu­kov­nik je od 2020. go­di­ne.

Pro­gla­šen je 5. apri­la 2022. za he­ro­ja Ukra­ji­ne i od­li­ko­van Or­de­nom zlat­ne zve­zde za lič­nu hra­brost i ne­pro­ce­njiv do­pri­nos od­bra­ni dr­žav­nog su­ve­re­ni­te­ta i te­ri­to­ri­jal­ne ce­lo­vi­to­sti ove ze­mlje. To je za­slu­žio kao ko­man­dant od­bra­ne Ki­je­va, ma­da je Pu­tin vi­še pu­ta re­kao da je voj­sku po­vu­kao po na­go­vo­ru ko­le­ga iz Fran­cu­ske i Ne­mač­ke da Ukra­ji­na ne bi pot­pi­sa­la pri­mir­je s pi­što­ljem na sle­po­oč­ni­ci. Sir­skom u Ukra­ji­ni pri­pi­su­ju za­slu­ge i što je ru­ska voj­ska od­ba­če­na od Har­ko­va. Ru­si ga pak spo­mi­nju po ka­ta­stro­fal­nim ukra­jin­skim po­ra­zi­ma kod De­balj­ce­va 2015. i Ar­tjo­mov­ska (Bah­mu­ta) pro­šle go­di­ne.

Bri­tan­ski „Eko­no­mist” ga je pred­sta­vio kao „hi­pe­rak­tiv­nog pe­dan­ta” ko­ji u šta­bu sva­ko­dnev­no ve­žba u te­re­ta­ni, ube­đe­nog pri­sta­li­cu de­cen­tra­li­zo­va­nog ko­man­do­va­nja, ko­ji ve­li­ki zna­čaj pri­da­je mo­ral­nom du­hu voj­ni­ka, a u isto vre­me sprem­nog da pri­hva­ti ve­li­ke gu­bit­ke na fron­tu. Zbog ovog po­sled­njeg je i do­bio na­dim­ke Ka­sa­pin i Ge­ne­ral 200 (ši­fra za po­gi­nu­le).

Ta­ma­ra, su­pru­ga Sir­skog, in­spek­tor je Dr­žav­ne po­re­ske upra­ve. Po zva­nič­nim po­da­ci­ma, ima dva si­na, ali sta­ri­ji, An­ton, ko­ji ži­vi u Sid­ne­ju, re­kao je da mu je on za­pra­vo očuh i da mu je brak s nje­go­vom maj­kom dru­gi. Na­vod­no je s njim ras­kr­stio 2014, ka­da je na pi­ta­nje šta se de­ša­va na Don­ba­su do­bio od­go­vor: „Ta­kva je po­li­ti­ka, ta­ko tre­ba.” Zbog to­ga ga je An­ton oce­nio kao ka­ri­je­ri­stu.