Srbin, broj 1128

Teodora Palalić

Osamdeset godina je imao samo dve informacije o sebi. Da je Srbin, i broj 1128. Datum i mesto rođenja, prezime, ko su mu roditelji, ima li braće i sestara, Živko nije znao. Seća se samo svog plača u Zavodu za gluhonijemu djecu u Zagrebu, u koji je doveden sa pet godina iz logora, i reči Hrvatice Marije Zelenbrz: „Bi li ti pošao sa mnom?” I tako je 1942. godine postao Živko Zelenbrz.

Ogrlicu sa metalnom pločicom na koju je ugraviran broj, dala mu je Marija na samrti. Iako je bio zaboravio, Živku to nije bio prvi put da se susreće sa njom. Na vrat mu je ogrlicu, dok je još bio dete, okačila Diana Budisavljević. On je prvi identifikovan sa njenog spiska, koji je nakon osam decenija pronašao Muzej žrtava genocida. Živko Zelenbrz je prošao kroz logore Stara Gradiška i Sisak. Diana ga je spasila 25. septembra 1942, a 13. decembra dat je na „ besplatni odgoj i uzdržavanje”.

– Ja čak nisam ni usvojen, nego u dokumentu piše kao da sam životinja, dat na uzdržavanje. Mato i Marija me nisu uzeli iz političkih razloga, oni nisu mogli da imaju dece. To ne znači da su bili naklonjeni režimu, bili su neutralni – ispričao je Živko nedavno beogradskim novinarima.

Objasnio je da se ne seća vremena provedenog u logorima.

– To mi je isparilo. Ni majke se ne sećam. Pitao sam se dosta – kako sam uspeo majku da zaboravim. Prvo čega se sećam je soba u Zavodu za gluhonijemu djecu. Pitaju me neki ljudi zašto sam bio tamo, pa ja nisam gluvonem. Naravno, nije to razlog, nego je tamo bilo mesta. U toj velikoj sobi je bilo puno dece. Ležala su i bila tiha. Samo je jedan dečkić sve vreme plakao. To sam bio ja. Zbog toga mi je mama prišla i pitala me zašto plačem. A ja velim, teta me istukla. Onda me pita bih li ja pošao sa njom. Ja kažem bih, ako u kući imaš mesa – priča Živko. Tad mu je određen za datum rođenja 10. april – dan osnivanja Nezavisne Države Hrvatske, kao i rimokatolička vera i hrvatska narodnost. Brzo se vezao za Mariju, jer mu je, kako je rekao, mama bila potrebna.

Posle godinu dana, 1943. godine, došlo je do prve situacije koja je navela Živka da preispituje svoj identitet. Mama Marija mu je, držeći jedan papir u ruci, rekla: „Živko, to ti piše majka. Doći će po tebe.”

– Ja sam se tad prilepio uz njene skute i počeo plakati. Pitao sam se kakva majka sad – priča Živko.

Na ime Mato Zelenbrz stigla su pisma iz Nemačke, mesta Jena, iz radnog logora. Kako se može pročitati sa kopije, Petra Marjanović je napisala: „Za ovo djete što ste pisali Smilji Ivančević – njezino nije, pa bi moglo biti moje.”

– Oni su u tom logoru bili izrabljivana radna snaga, umirali su od gladi. Ne znam da li mi je majka tamo umrla, nije se posle javljala. Stigle su dve originalne dopisnice, jedna u aprilu, druga u maju. Prvu je pisala neka Petra. Petra je napisala tati da Smilja kaže da ja nisam njen sin. Ne znam zašto je ona pisala umesto Smilje. Bila su teška vremena, izgleda da su se svi oni oko dece natezali, ne znam. Ceo život sam bežao od tih papira, stajali su kod nas godinama, nisam ih hteo gledati. Tek kad je mama na samrti bila, uzeo sam ih – rekao je Živko.

Roditelji nisu od Živka krili njegovo srpsko poreklo, ali se u kući, kako je rekao, nije mnogo pričalo o tome.

– Slavio sam katolički Božić, ali jednom mi je mama rekla da slavim srpski koji je za sedam dana. To me je izbacilo iz ravnoteže. Rekao sam joj da sam ja katolik i da ne slavim pravoslavni. Imao sam oko 15 godina, nisam ja to rekao iz političkih razloga, nego sam se jednostavno hteo integrisati u hrvatsko društvo – kazao je Živko.

Uprkos tome što se ne seća logora, neke životne situacije su budile ono što je čuvala podsvest.

– Bio sam mlad. Otišao sam sa društvom u bioskop da gledamo domaći film. U jednoj sceni, neko je viknuo „Nemci!” I ide kolona Nemaca. I kreću majke panično da vijaju svoju decu, a deca beže. Kad smo izašli, sav sam se tresao. Pitali su me šta mi je, rekao sam da je film bio uzbudljiv. Te slike su se pojavile, mada ne baš jasno, kao da sam već ranije bio u tome – ispričao nam je Živko u Beogradu pre nekoliko dana.

Na kraju ga je prošlost sustigla. Jednog dana, u svojim sedamdesetim godinama, odlučio je da poseti Jasenovac.

– To se desilo odjednom. Ne znam zašto, ali mi se ta ideja pojavila, izgleda da je to duboko u memoriji zapisano. Uzeo sam tih par papira, i otišao – rekao je i prepričao kako su mu iz Memorijalnog muzeja Spomen-područja Jasenovac ponudili da glumi u filmu „Dnevnik Diane Budisavljević”, što je prihvatio.

Nakon toga je, kako je kazao, „klupko počelo da se odmotava” i bio je sve bliži otkrivanju identiteta.

– Do tog momenta sam od istine bežao kao vrag od tamjana. Ali čitav život se nisam osećao kao čovek. Ja ni danas ne mogu utvrditi kad sam rođen. Prosto, kad ne znaš kad si rođen nisi normalan čovek. Neki ljudi mi kažu da sam u horoskopu vodolija, a ja ne znam. To su banalne stvari, sitnice, ali tuga je dubinska, kad ne znaš ko si, šta si, šta treba da slaviš – rekao je Živko, držeći se rukom za ogrlicu.

Prošle godine u maju telefonom ga je zvao Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida, i rekao mu da postoji mogućnost da se podaci o njemu nalaze u pronađenom spisku Diane Budisavljević. Živko je posle malo razmišljanja rekao da želi da sazna istinu. Pronalazak nije bio lak, budući da su o njemu postojala samo dva podatka, ime i broj.

Drugi poziv, kasno noću, primio je od Ristića i Jelene Milić, ambasadorke Srbije u Hrvatskoj. Utvrđeno je da su njegovi roditelji Smilja Ivančević, spomenuta u dopisnici, i Ljuboje Ivančević, iz Voćina. Zanimalo ga je najviše ima li braće i sestara, ali je spisak govorio da nema.

– Neobično sam se osećao, bilo mi je drago, konačno sad znam, ali da kažem da sam skočio od sreće, nisam. Intimno sam to jako osećao. Ali previše je godina prošlo da bih skočio od radosti, vreme je prohujalo, prašina je to pokrila – rekao je Živko.

U Srbiji se, kako kaže, oseća kao kod kuće. Predugo je živeo u Hrvatskoj zbog čega je, prema njegovim rečima, „poživljeni Hrvat”, ali sada ističe svoje srpsko poreklo.

Diana je spasila preko 12.000 dece

Procenjuje se da je u logore NDH zatvarano na desetina hiljada dece, najviše sa Korduna i Kozare. Zato je Austrijanka udata za Srbina, Diana Budisavljević, pokrenula najveću humanitarnu akciju spasavanja dece u Drugom svetskom ratu. Jedan deo je smeštala u objekte Rimokatoličke crkve, a drugi, kao Živka, u hrvatske porodice. Tokom ove operacije, spaseno je 12.082, a 3.200 dece je umrlo iscrpljeno glađu, bolešću. Vodila je kartoteku o deci kako bi jednog dana bila vraćena svojim biološkim porodicama. Prema njenom dnevniku, Ministarstvo socijalne politike Hrvatske joj je oduzelo 28. maja 1945. celokupnu dokumentaciju. Spisak sa oko 5.800 imena srpske dece spasene iz ustaških logora, nastao u Zavodu za gluhonijemu djecu u Zagrebu, u drugoj polovini 1942. godine, posle Bitke na Kozari, pronađen je prošle godine, i sada se nalazi u Muzeju žrtava genocida u Beogradu. On sadrži imena i prezimena dece, njihovih roditelja, naziv logora i datume spasavanja i usvajanja.

T. P.