Kome smeta profesor Stojan Radenović

Transparenti koje je opozicija istakla na početku konstitutivne sednice novog saziva Skupštine Srbije podsećali su na scene iz Alan Forda. „Bolje ispasti budala nego ispasti iz skupštine”; „Dajte nam prava, evo vam obaveze”; „Držite lopove, samo da Bing i ja nešto završimo”…

Kako smo došli do toga da poslanici Narodne skupštine, među kojima ima i profesora Univerziteta u Beogradu, zvižde i skandiraju „lopovi, lopovi” dok im se sa mesta predsedavajućeg obraća profesor Stojan Radenović. Podsetimo se, Univerzitet u Beogradu se poslednjih godina nalazi u prvih 300–400 univerziteta na Šangajskoj listi zahvaljujući u velikoj meri upravo tom čoveku. Da li su se bar profesori univerziteta koji su poslanici opozicije, ako se već nisu suprotstavili takvom ponašanju svojih stranačkih kolega makar ogradili od takvog ponašanja ili izvinili cenjenom profesoru kome univerzitet mnogo duguje za svoj ugled u svetu. Gde nestaše ona, ko bojagi nezavisna i slobodarska udruženja koja navodno štite prava i ugled članova akademske zajednice, da osude takvo ponašanje poslanika opozicije?

Teško da bi situacija bila drugačija da su u klupama opozicije sedeli predstavnici partija koje sada imaju većinu. Ovde uopšte nije reč o tome da li su kao pojedinci bolji članovi ovih ili onih partija, već je reč o tome da se partijski, dakle partikularni interes izdigao iznad opšteg i javnog interesa i kao takav stekao legitimitet.

To, uostalom, nije nova i do sada nezabeležena pojava. Naprotiv, svi koji su odrastali u socijalizmu sećaju se da je odanost partiji predstavljana kao najviša moralna vrednost. Žrtvovanje svih ličnih interesa i opšte civilizacijskih obzira ako su se kosili sa interesima partije smatralo se dokazom lojalnosti i izuzetnosti koja je potvrđivana učlanjenjem u partiju, a posebno su cenjeni oni „drugovi” koji su bili spremni da izdaju građanska načela i prijatelje.

Olakšavajuću okolnost za KP predstavljala je činjenica da drugih partija nije ni bilo, pa se privrženost partijskim načelima mogla izjednačavati sa opštim interesom i patriotizmom. Takođe, revolucionarni i totalitarni karakter KP nalagao je i izgradnju novog komunističkog morala pa kršenje starih građanskih normi nije ni moglo predstavljati moralni prekršaj.

Danas, međutim, nije tako. Stranke, posebno one iz opozicije, zalažu se za građanske vrednosti. Prava pojedinca na slobodu političkog izbora i zalaganje za opšte interese društva neke su od najvažnijih dimenzija tih vrednosti.

Ponašanje koje su poslanici opozicije manifestovali spram profesora Radenovića, kao i zalaganje za mešanje evropskih institucija u izborni proces u Srbiji svedoče da su partijski interesi iznad pomenutih vrednosti. Možda se u obrnutoj situaciji ne bi bitno različito ponašali ni poslanici sadašnjih vladajućih stranaka, ali iskazano licemerje opozicije time nije ništa manje i samo dokazuje da personalne, odnosno stranačke promene ne mogu dovesti do procvata javnog morala i građanskih vrednosti kao što se tvrdi.

Takođe, tvrdnja da je kršenje demokratskih procedura najviši građanski interes i da stoga sve što se čini protiv toga ima legitimitet, nije na mestu iz bar dva razloga. Prvo, ne postoji nešto poput univerzalne demokratske procedure, već se procedurom smatra ono oko čega su se akteri u političkoj areni dogovorili i saglasili. Drugo, još od antičkih vremena, a vidimo i danas, neka demokratska prava i slobode se prećutno suspenduju ako su ugroženi vitalni opšti interesi.

Kada je o prvoj stvari reč, svi akteri u političkoj areni su prihvatili pravila igre koja su dogovorena pre dve godine, dakle i ona koja se tiču biračkog spiska. Ako je, nakon tih dogovora bilo kršenja tih pravila na to je moralo da se ukaže pre ili tokom izborne kampanje i glasanja. Ovako ostaje sumnja da je „krađa izbora” zapravo naziv za amatersku predstavu režiranu kako bi se u poslednjem činu uključili međunarodni akteri. Za to međutim, ima dokaza taman koliko i za izbornu krađu. Bilo bi, međutim, skandalozno kada bi stranke vlasti pozvale izraelske, američke, ruske, kenijske ili kineske službe da ispitaju takve sumnje.

Nažalost, kada je reč o misijama OEBS-a, Srbija – setimo se slučaja Račak, nema baš najbolja iskustva. Ali to nije najveći problem. Problem je što bi poziv međunarodnim akterima zaista imao opravdanja kada bi opozicija izašla sa listom od 40.000 fantomskih birača i listom izbornih mesta na kojima su oni glasali, a pravosudne institucije i vlast takve dokaze ignorisale. U tom slučaju, međutim, ne bi – nema sumnje – ni bili potrebni međunarodni istražitelji već bi se kao što skorašnja istorija pokazuje, narod Srbije sam podigao da otera uzurpatore.

Poziv evropskim institucijama da se mešaju u izborni proces može se, nažalost, razumeti isključivo kao još jedan primer izdizanja partikularnog, odnosno stranačkog interesa iznad opšteg interesa. Nažalost, izgleda da smo još daleko od situacije u kojoj stranački interesi imaju ograničenja koja ne smeju da prelaze. Ali ne treba odustajati u tom zahtevu. Mada, verovatno, ima slučajeva u kojima partije štite one koji krše zakon, takve prakse više nemaju legitimitet. Međutim, kršenje elementarnih pravila pristojnosti i zaštita ugleda pojedinca, kao što pokazuje slučaj s početka priče, ne samo da nisu sankcionisani već, ako su usmerena na političke neprijatelje, imaju javnu podršku. Slično tome, isticanje stranačkih interesa ispred državnih i nacionalnih ne smatra se naročitim moralnim prekršajem. Reč „izdaja” (nacionalnih i državnih interesa) izgubila je na vrednosti i više se koristi kao uvreda nego kao tabu. To se neće promeniti ako o tome budu odlučivale stranke. Lična pristojnost, nacionalni i državni interesi postoje samo kada se podrazumevaju bez razlike.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista