Коме смета професор Стојан Раденовић

Транспаренти које је опозиција истакла на почетку конститутивне седнице новог сазива Скупштине Србије подсећали су на сцене из Алан Форда. „Боље испасти будала него испасти из скупштине”; „Дајте нам права, ево вам обавезе”; „Држите лопове, само да Бинг и ја нешто завршимо”…

Како смо дошли до тога да посланици Народне скупштине, међу којима има и професора Универзитета у Београду, звижде и скандирају „лопови, лопови” док им се са места председавајућег обраћа професор Стојан Раденовић. Подсетимо се, Универзитет у Београду се последњих година налази у првих 300–400 универзитета на Шангајској листи захваљујући у великој мери управо том човеку. Да ли су се бар професори универзитета који су посланици опозиције, ако се већ нису супротставили таквом понашању својих страначких колега макар оградили од таквог понашања или извинили цењеном професору коме универзитет много дугује за свој углед у свету. Где несташе она, ко бојаги независна и слободарска удружења која наводно штите права и углед чланова академске заједнице, да осуде такво понашање посланика опозиције?

Тешко да би ситуација била другачија да су у клупама опозиције седели представници партија које сада имају већину. Овде уопште није реч о томе да ли су као појединци бољи чланови ових или оних партија, већ је реч о томе да се партијски, дакле партикуларни интерес издигао изнад општег и јавног интереса и као такав стекао легитимитет.

То, уосталом, није нова и до сада незабележена појава. Напротив, сви који су одрастали у социјализму сећају се да је оданост партији представљана као највиша морална вредност. Жртвовање свих личних интереса и опште цивилизацијских обзира ако су се косили са интересима партије сматрало се доказом лојалности и изузетности која је потврђивана учлањењем у партију, а посебно су цењени они „другови” који су били спремни да издају грађанска начела и пријатеље.

Олакшавајућу околност за КП представљала је чињеница да других партија није ни било, па се приврженост партијским начелима могла изједначавати са општим интересом и патриотизмом. Такође, револуционарни и тоталитарни карактер КП налагао је и изградњу новог комунистичког морала па кршење старих грађанских норми није ни могло представљати морални прекршај.

Данас, међутим, није тако. Странке, посебно оне из опозиције, залажу се за грађанске вредности. Права појединца на слободу политичког избора и залагање за опште интересе друштва неке су од најважнијих димензија тих вредности.

Понашање које су посланици опозиције манифестовали спрам професора Раденовића, као и залагање за мешање европских институција у изборни процес у Србији сведоче да су партијски интереси изнад поменутих вредности. Можда се у обрнутој ситуацији не би битно различито понашали ни посланици садашњих владајућих странака, али исказано лицемерје опозиције тиме није ништа мање и само доказује да персоналне, односно страначке промене не могу довести до процвата јавног морала и грађанских вредности као што се тврди.

Такође, тврдња да је кршење демократских процедура највиши грађански интерес и да стога све што се чини против тога има легитимитет, није на месту из бар два разлога. Прво, не постоји нешто попут универзалне демократске процедуре, већ се процедуром сматра оно око чега су се актери у политичкој арени договорили и сагласили. Друго, још од античких времена, а видимо и данас, нека демократска права и слободе се прећутно суспендују ако су угрожени витални општи интереси.

Када је о првој ствари реч, сви актери у политичкој арени су прихватили правила игре која су договорена пре две године, дакле и она која се тичу бирачког списка. Ако је, након тих договора било кршења тих правила на то је морало да се укаже пре или током изборне кампање и гласања. Овако остаје сумња да је „крађа избора” заправо назив за аматерску представу режирану како би се у последњем чину укључили међународни актери. За то међутим, има доказа таман колико и за изборну крађу. Било би, међутим, скандалозно када би странке власти позвале израелске, америчке, руске, кенијске или кинеске службе да испитају такве сумње.

Нажалост, када је реч о мисијама ОЕБС-а, Србија – сетимо се случаја Рачак, нема баш најбоља искуства. Али то није највећи проблем. Проблем је што би позив међународним актерима заиста имао оправдања када би опозиција изашла са листом од 40.000 фантомских бирача и листом изборних места на којима су они гласали, а правосудне институције и власт такве доказе игнорисале. У том случају, међутим, не би – нема сумње – ни били потребни међународни истражитељи већ би се као што скорашња историја показује, народ Србије сам подигао да отера узурпаторе.

Позив европским институцијама да се мешају у изборни процес може се, нажалост, разумети искључиво као још један пример издизања партикуларног, односно страначког интереса изнад општег интереса. Нажалост, изгледа да смо још далеко од ситуације у којој страначки интереси имају ограничења која не смеју да прелазе. Али не треба одустајати у том захтеву. Мада, вероватно, има случајева у којима партије штите оне који крше закон, такве праксе више немају легитимитет. Међутим, кршење елементарних правила пристојности и заштита угледа појединца, као што показује случај с почетка приче, не само да нису санкционисани већ, ако су усмерена на политичке непријатеље, имају јавну подршку. Слично томе, истицање страначких интереса испред државних и националних не сматра се нарочитим моралним прекршајем. Реч „издаја” (националних и државних интереса) изгубила је на вредности и више се користи као увреда него као табу. То се неће променити ако о томе буду одлучивале странке. Лична пристојност, национални и државни интереси постоје само када се подразумевају без разлике.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa