Godišnjica koju niko ne slavi

Mnogi Ukrajinci reći će da rat traje od 2014, kad je Rusija anektirala Krim i izvršila invaziju na Donbas, ali tokom poslednje dve godine agonije njihova zemlja je postala neprepoznatljiva. Prema procenama UN, stradalo je oko 30.000 civila, mada je broj verovatno veći. Koliko je poginulo vojnika čuva se kao tajna, ali se njihov broj sigurno meri desetinama hiljada. Razmere razaranja stambenih objekata, škola, crkava i infrastrukture su zastrašujuće.

Nijedna strana ne pobeđuje niti gubi u ratu na kopnu, moru, u vazdušnom i informativnom prostoru. Rusi su se nadali brzom uspehu, kojeg nema – po cenu znatnih gubitaka u ljudstvu i ratnoj tehnici. Ukrajinska kontraofanziva pokazala se kao neuspešna ili, po rečima predsednika Volodimira Zelenskog, „nije ostvarila očekivane rezultate”, pa su snage Kijeva u defanzivi, takođe uz velike gubitke.

Ukrajinci nisu izgubili volju da štite svoju slobodu. Hrabro se bore i izdržavaju, ali nemaju savremenu vazdušnu odbranu, dovoljno municije i ljudstva da se odupru agresoru. U novembru je jedna tenkovska brigada dobijala 300 granata svakih deset dana. Vatrena (ne)moć sada se meri ograničenjem na deset granata dnevno.

Treća godina rata mogla bi da bude najteža po Ukrajinu. U ratu algoritama i digitalne inteligencije, koji su promenili pravila, inicijativa je na strani Rusa. Posle meseci žestokih borbi zauzeli su grad Avdejevku, što je najveći uspeh od preuzimanja kontrole nad Bahmutom pre devet meseci. Ukrajinski zvaničnici tvrde da je gubitak u Donjecku direktna posledica nedostatka municije. Evropska unija nedavno je odobrila paket finansijske pomoći vredan 50 milijardi evra. Iako tek svaki deseti Evropljanin veruje da Ukrajina može da pobedi, vojne isporuke Kijevu postaju dugoročni strateški cilj, imajući u vidu da i NATO i Moskva procenjuju da će rat trajati godinama, mnogo duže nego što se predviđalo februara 2022.

Problem je sa SAD, koje su najveći snabdevač savremenim oružjem – gotovo koliko i Evropljani zajedno. Administracija je uspela da u Senatu, koji je pod kontrolom demokrata, provuče zakon o pomoći vlastima u Kijevu od 60 milijardi dolara, ali je pitanje da li će to uspeti i u Predstavničkom domu, u kojem se republikanska većina protivi novim fondovima za naoružavanje Ukrajine.

Kako su pokazale debate na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, u istom hotelu u kojem je Vladimir Putin 2007. upozoravao da širenje NATO-a na istok predstavlja pretnju Rusiji, Evropljani strahuju od mogućnosti da ih Amerika posle 75 godina zajedničke odbrambene strategije ostavi usamljene.

SAD su nervozne saveznike uveravale da ne napuštaju liderstvo slobodnog sveta i da Vašington funkcioniše. Zašto bi im verovali? Uprkos retorici optimizma, tim Džozefa Bajdena nema načina da potvrdi da će obećana pomoć Ukrajini biti isporučena brzo.

Zelenski je zato u Minhenu govorio kao da se direktno obraća članovima Kongresa. Apelovao je da SAD podrže Ukrajinu, upozoravajući da će, ukoliko ostane usamljena, Rusija uništiti njegovu zemlju. Američka pomoć je njegova poslednja nada, a kašnjenje pomoći košta mnogo života.

Zelenski je promenio svog glavnokomandujućeg. Vojni vrhovi insistiraju da mobiliše još 500.000 ljudi kako bi odmorio trupe na frontovima, ali regrutacija nije popularna. Bez dovoljno artiljerijske municije teško da će biti sprečeno rusko zauzimanje još teritorija na istoku Ukrajine, što je jedan od ključnih ratnih ciljeva Kremlja.

„Mislim da naši prijatelji i partneri kasne da probude svoje vojne industrije, a mi ćemo tokom 2024. sopstvenim životima platiti da bi vaša odbrambena industrija dobila vreme da poveća proizvodnju”, konstatuje šef ukrajinske diplomatije Dmitro Kuleba.

Pre godinu dana mnogi na Zapadu su procenjivali da je Rusija na ivici strateškog poraza. Pitanje je bilo samo koliko će meseci biti potrebno da se ruske snage potisnu na granične linije koje su postojale pre 24. februara 2022. Taj optimizam je iskopneo. Od očekivanja velike pobede ambicije se svode na sprečavanje kolapsa Ukrajine.

Konflikt je ubrzao geopolitičke podele sveta približavajući ga bipolarnim raskolima koji podsećaju na hladni rat. Sve izolovanija, Rusija je pod sankcijama postala zavisna od Kine, a podrška Pekinga Moskvi produbila je razlike između Kine i Evrope, koja obara zavisnost od ruskih energenata. Agresija je obnovila transatlantsko jedinstvo, uticala da evropske članice NATO-a povećaju svoje odbrambene budžete, gurnula Finsku i Švedsku u naručje NATO-a i primorala SAD da ponovo ojačaju svoje vojno prisustvo u Evropi.

Rat je izazvao i ozbiljna razmimoilaženja oko efikasnosti sankcija, nastavka konflikta i uslova za mir. Akutne su podele unutar američke političke klase, između SAD i saveznika, između istočnih i zapadnih Evropljana i unutar Centralne Evrope. Evropa je pokazala ranjivost sopstvenog jedinstva, probleme oko autonomne odbrane i omogućila rast nacionalizma i desnog populizma. Ni Ukrajina nije imuna na sukobljavanja oko vođenja rata, kao što je pokazala nedavna smena popularnog generala Valerija Zalužnog.

Sve te razlike u kontrastu su s jedinstvom u Rusiji, ili barem s predstavama jedinstva koje Putinu omogućavaju da osnaži svoju moć, pa on samo čeka rezultate američkih izbora nadajući se da će to biti Donald Tramp. Iako kaže da je Bajden „iskusniji i predvidljiviji”, mora da mu se dopada kad čuje kako Tramp poziva Rusiju da napadne neku evropsku članicu NATO-a. Nada se da će republikanac izbegavati preveliki angažman u Ukrajini i da će se vratiti dijalogu s Rusijom. U tom slučaju, sposobnost Ukrajine da preživi kao nezavisna, suverena država bila bi ozbiljno pod znakom pitanja, kao i evropska bezbednost.

Kada će se, i kako, rat završiti? Kremlj je nedvosmisleno jasno dao do znanja da je jedini pregovorni rasplet koji bi Rusija prihvatila – ukrajinska predaja, „denacifikacija” režima, demilitarizacija i prihvatanje trajnog gubitka četiri istočne oblasti koje je Rusija ilegalno anektirala 2022. Kijev s istom jasnoćom poručuje da će nastaviti da pruža otpor kako ne bi pao pod kontrolu Moskve. Mir nije u izgledu.