Paranoja i prisluškivanje

Fenomen koji je kod našeg naroda strahovito prisutan. Gotovo da nema čoveka koji ne smatra da njega službe prate i da on nikako ništa ne bi preko telefona da govori, već samo u četiri oka. Autor ovog teksta neretko doživljava nervni slom kada ga pozivaju potencijalni klijenti koji žele da ih on zastupa na sudu. Da li su u pitanju radni odnosi, parnica ili krivica, apsolutno je nebitno. Niko ne želi da kaže u čemu je problem, jer se plaši da ga prisluškuju, pa je bolje da sve to ispriča u četiri oka. Ne pomaže tu ni apel da nemate vremena, da ste prezauzeti i da je na kraju krajeva telefon i napravljen da se čujemo i ispričamo kada nismo u prilici da se vidimo. Sve je to uzalud, jer „neko” sa strane nas prisluškuje i nikako ne dozvoljava da se preko telefona iznese problem. Ljudi su u stanju stotine kilometara da pređu jer neće preko telefona. Rekao bi neko da kod svakog u Srbiji pomalo čuči neki Ilija Čvorović, lik iz fantastičnog „Balkanskog špijuna” Duška Kovačevića.

Razumljivo je što je ta vrsta straha usađena i što se prenosi s kolena na koleno. Nekadašnja UDBA, a kasnije DB, posebno u onim socijalističkim vremenima, zaista se obilato bavila tom delatnošću i ogroman broj nekadašnjih čuvenih fiksnih telefona bio je na merama. Reda radi da se kontroliše narod i da se ništa ne prepusti slučaju kako se ne bi narušile tekovine bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti. No, videli smo, to se na kraju balade pokazalo kao neefikasno sredstvo, jer kontrolišući narod, nismo baš adekvatno kontrolisali spoljni faktor koji je do temelja urušio SFRJ, a sa njom i u krvi je okupao čuveno bratstvo i jedinstvo. No, paranoja od prisluškivanja je ostala. Kako se razvijala tehnologija, posebno pojavom mobilnih telefona, razvijala su se i sredstva za prisluškivanje. Zaista, današnji smart aparati, tableti, laptop računari, oni jesu pokretne slušalice. Ipak, to ne znači da bi trebalo da budemo u paranoji i da svaki put kada pozovemo nekog da pričamo u šiframa. Niti se sve sluša, niti se svako sluša. Niti će neko da rizikuje robiju zbog činjenice da vas neovlašćeno prisluškuje, jer za svaku od tih delatnosti postoji elektronski zapis kada ste nekog stavili na meru, niti je to normalno. Razumljivo, postoje uvek bezbednosno interesantne ličnosti, ali za svaku od njih morate da dobijete nalog suda da biste je stavili na meru. Prema tome, dragi građani, nemojte da živite u paranoji. Na kraju krajeva, činjenica je da teoretski svaki smart telefon može da bude prisluškivan, ali onda, kako biste imali svoj mir, nemojte da koristite smart telefon. Hoću da istaknem, da nema bojazni od toga da ste baš vi ta osoba koju prisluškuju, osim ako vam je savest nečista pa ste učestvovali u nečemu što je predmet istrage. No, ako vam je savest čista, razlog za to ne postoji i možete mirno i spokojno da živite. Uostalom, nije loše ponekad odmoriti se od telefona. Recimo, ja imam taj običaj da kada dođe vikend, isključim telefone ili ih stavim negde po strani i nikom se ne javljam. Hoću za vikend da radim šta ja hoću i da budem s porodicom i ne zanima me bilo ko da me zivka. Bacim oko s vremena na vreme da vidim da li neko bitan nije pokušao da me dobije, ali generalno slabo se kome javljam. Eto vam prilike da se odmorite od svakodnevne paranoje koju ste od predaka pomalo nasledili, a najvećim delom i sami je nadogradili. Sve u svemu, prekinite da živite kao Čvorovići.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista