Ko je čiji diktator

Džo Bajden i prateći evropski vokali s kolektivnog Zapada nazvali su Vladimira Putina diktatorom, a to su obznanili kada su sondaže utvrdile da uživa podršku iznad 70 odsto birača i nakon procene da će predsednik Rusije ostati na vlasti bar još čitavu deceniju. Bajden je i Si Đinpinga nazvao diktatorom zato što je opet jednoglasno izabran na Kongresu KPK. Među takve spadaju i Erdogan i Lukašenko, potencijalno i Orban i Vučić, a tek Dodik. Neki od njih referendumom menjaju ustavna ograničenja, neki menjaju čelne funkcije u partiji, vladi, državi, ali zadržavaju liderski autoritet biće na osnovu rezultata i po volji naroda.

Nikad ne kažu da su krivi Rusi, Mađari, Turci, Srbi, koji ih uzastopno biraju. Ne, narod je dobar, a negativna kvalifikacija se uvek odnosi na nacionalnog lidera lično. Personalna adresa je prava, ali kvalifikacija neumjesna. Namešteni izbori? Sve te zemlje više nisu boljševičke i izbori su isti kao i na Zapadu, čak s međunarodnim kontrolorima. Putin je više puta izabran na demokratskim i fer izborima, a po zapadnim standardima za nezapadne zemlje dva puta zaredom ponovljeni izbori jesu minimalan uslov stabilne demokratije. Ali hladnoratovsku shemu su obnovili: „Naši su demokrate, vaši diktatori.”

Kada je otkrivena Blerova podvala sa „fabrikom biološkog oružja” u Iraku, razlog za američku invaziju je ekspresno promenjen – „ugrožena demokratija”, a Sadam je ionako bio „diktator”. Sve obojene revolucije iliti „arapsko proleće” izvedene su u ime širenja demokratije, a smenjeni legitimni „diktatori” su bili ili ubijeni (Sadam i Gadafi) ili silom uklonjeni (Beni Ali i Mubarak). Opozicija je petog oktobra u Beogradu uzvikivala: „Slobo Sadame!” Politička izolacija, ekonomska sankcije, finansiranje opozicije i globalna medijska satanizacija zaista su ga naterali da se pred spoljnom i unutrašnjom opasnošću brani sužavanjem i privremenom suspenzijom nekih demokratskih sloboda. Najzad, posle pobede demokratije u Tunisu, Iraku, Libiji ove zemlje su zapale u haos koji do danas traje. Lider petog oktobra u Srbiji se iz Vašingtona vratio duboko razočaran „podrškom” Zapada, pa Dobrica Ćosić beleži: „Kako god da je bilo, Zoran je umro kao patriota”, a Srbi i danas preslušavaju Slobin proročanski oproštajni govor.

Padom Berlinskog zida demokratija je postala „jedina igra u gradu” i svi se deklarišu kao demokrate, a niko kao diktator. SAD su bile pobednik u hladnom ratu, i kao jedina supersila preuzele su globalnu promociju demokratije. Iako su se komunističke vlasti u istočnoevropskim zemljama uglavnom predale bez otpora, a zapadni eksperti za demokratsku i tržišnu tranziciju se razmileli kao savetnici novih vlasti, ponegde to nije išlo prema američkom planu. Otpor hitnoj denacionalizaciji javne svojine, divljoj privatizaciji, odnosno kupovini u bescenje svega što vredi, okvalifikovan je kao otpor demokratizaciji i slobodnom tržištu. Ako nije išlo milom (korupcijom, pritiscima, ucenama, sankcijama, izolacijom), išlo je silom oružanih intervencija protiv „diktatora”. Prethodno, nijedna zemlja zbog sankcija nije umrla od gladi, jedino je naterana da sve neophodno kupuje po višestrukoj ceni i tako posredno plaća slobodu.

Oružane intervencije protiv diktatora, odnosno za zaštitu demokratije i ljudskih prava, započinju dogovorom o podeli plena. Intervencionističke koalicije unapred se dogovaraju koliko će kojoj pripasti u „obnovi oružjem demokratizovane zemlje”. Svodi se na učešće u visoko profitabilnim megaposlovima na rekonstrukciji razvaljene infrastrukture, porušenih gradova, uništene privrede. Koliko koja uloži u vojnu okupaciju, dobija srazmerni deo kolača. Amerikanci su uvek inicijatori i menadžeri poduhvata, oni prave konačni obračun i seku kolač. U Ukrajini, evropskoj žitnici, u delovima s malo Rusa već je donesen zakon o rasprodaji mamutskih oranica u javnom vlasništvu. Elem, rat je dobra investicija ne samo u sektoru namenske industrije.

Stigmom „diktatori” Zapad etiketira sve neposlušne suvereniste i borce protiv imperijalnog neokolonijalizma koji uživaju veliku popularnost, i ubedljivo dobijaju više izbora zaredom. Ako sumnjate da su to zaista diktatori, treba samo da konsultujete godišnje izveštaje ovlašćenih merilaca stepena demokratije. A Random haus živi od američkih donacija, pa ko plaća bira i muziku: „Srbija je poludemokratija, a Kosovo lider demokratije u regionu!” i to čitav kolektivni Zapad prima na znanje i ravnanje. Vučić je nešto smutio oko trijumfa na izborima, Dodiku su mesecima prebrojavali još jednu pobedu i sude za nepoštovanje lažnog v. p., a Putin je stigao i do suda za ratne zločine. Prema svecu i tropar.

Obratno, poželjne demokrate su šefovi država koji povlađuju neokolonijalizmu, i sve što im traže prodaju i predaju, iz interesa ostanka na vlasti ili izborom manjeg zla između vazalstva i invazije. A pošto na Zapadu nikad nisu sigurni da li će se kod favorita probuditi nacionalni ponos i otpor njihovoj nezajažljivosti, najviše vole lidere tesnih većina i nestabilnih koalicija kojima je lako spolja manipulisati. I pri tome insistiraju na slobodi medija, uplivu civilnog sektora, zaduživanju kod MMF-a i SB, a sve se svodi na kupovinu medija, sponzorisanje NVO, bankarske kamate. Demokratija dioničara Blekroka.

Ali postoji i ne baš utešna relativizacija! Antičku demokratiju, na koju se svi pozivaju kao na izvor i prauzor, nisu uništili varvari, nego je propala zbog korupcije u atinskoj agori i nezavisnom pravosuđu polisa. Za razliku od bogatih koji su učestvovali iz časti, siromašni slobodni građani su dobijali dnevnice da bi mogli da se ravnopravno posvete odlučivanju o gradu-državici. Agora je u pravilu zasedala jednom mesečno tokom jednog dana, a onda su siromašni otkrili da produžavanje rasprave na više dana i češće sazivanje znači i više dnevnica. Agora se tako našla u permanentnom zasedanju i ispraznila državnu kasu. Porotnici u atinskim sudovima su se smenjivali po abecednom redu, ali su siromašni bili češće jer su bili višestruko brojniji, a i zato su dobijali nadnice. U neka doba proradila je korupcija: jedni su davali, drugi primali mito. Siromašni su parazitirali, bogati nekažnjeno kršili zakone. Bilo je to 200 do 400 godina prije Hristovog rođenja, a deluje poznato.

Demokratija je pervertirala u vladavinu gomile (ohlokratiju), i stolećima bila zaboravljena kao loš oblik vladavine. SAD, pa zatim i evropski Zapad rehabilitovali su je kao predstavničku demokratiju. Amerikanci su je obnovili, ali i iskvarili legalizacijom pluralizma grupnih interesa grupa za pritisak, lobi grupa. U predstavničkom domu i senatu prolaze oni interesi iza kojih stoji najveća finansijska moć. „Mani, mani”, kako glasi refren popularne pesme, odigrao je u Kongresu SAD istu kvariteljsku ulogu kao i u atinskoj Agori. Članovi 300 porodica i sa njima povezani retko su optuženi, još ređe su pred sudom, a gube parnice samo ako bratija odluči da ih pusti niz vodu. „Demokratija je najgori poredak, ali ako se isključe svi ostali”, rekao je Čerčil u još relativno ranoj fazi kvarenja. Danas je u fazi raspadanja i zaudara.

No, vratimo se na početak! Lord Brajs je rekao da je „demokratija sistem koji kao nijedan drugi zahteva snažne predvodnike”. I poredak atinskog polisa pamti se kao Periklova demokratija. „Svi na Agori znaju da glasaju za dobre zakone, ali samo neki i da ih prave.” Problem savremenog kolektivnog Zapada pored ostalog je i u tome što nema velike lidere, poput Čerčila i De Gola, ili bar Merkelove. Bajden, koji je „kapo del tuti kapi”, spotiče se na svakom koraku i predstavlja sliku i priliku opšteg stanja na Zapadu. Istok ih izgleda ima.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista