Kako Kazahstan čuva identitet i kulturu

Institucija kurultaja kao vrhovnog savetodavnog tela postojala je još u starim mongolskim kanatima (u prevodu na slovenske jezike nailazi se još i na naziv huraldaj). Kasim Žomart Tokajev, predsednik Kazahstana, obnovio je ovu instituciju tokom ustavnih reformi i uspostavio nacionalni konsultativni organ kojim i predsedava. Godišnji sastanci, kao centralni događaji povezani s Nacionalnim kurultajem, značajni su i zbog toga što se na inicijativu šefa države pokreću ciljane debate u vezi s određenim temama, koje bi onda trebalo da iznedre i neka načelna rešenja. Konkretizacija tih rešenja odigrava se kroz usvajanje strategija i mera u zakonodavnim telima, gde opet slede polemike, amandmani, izmene i dopune. Jedna od originalnosti političkog sistema ogleda se i u funkcionisanju „državnog saveta” koji se bavi „strateškim temama”. Ove godine na dnevnom redu našlo se i pitanje strateške kulture, a predsednik se upustio u raspravu u vezi s kreiranjem kulturnih obrazaca i aktuelnih trendova. S jedne strane, političari ili čak oni koji bi trebalo da se bave razvojem nacionalne kulture, svoj rad često ograničavaju na besmislene manifestacije. Tokajev je upozorio da se zbog toga u inostranstvu o Kazahstanu govori kao o „teritoriji spomenika”.

Da li su spomenici dovoljni da se razvija kultura jednog naroda? Može li se to samo investiranjem u objekte, zgrade? Koliko istorijskom pamćenju jednog naroda doprinosi otvaranje (tematskog) muzeja ako se to ne podupre finansiranjem daljih istraživanja i naučnih projekata, izdavačkom delatnošću i organizovanjem skupova baš u vezi s temom zbog koje je muzej otvoren? Bilo da je reč o temama iz istorije, književnosti ili geologije. Da bi se kultura održavala mora se stalno raditi, tu nema kraja, neophodan je kontinuitet. A da bi se osigurao kontinuitet, neophodni su ljudi. Ulaganje u ljudski kapital preduslov je razvoja društva. Političarima je lakše da instaliraju spomenik, po mogućnosti baš pred izbore, po mogućnosti što veći i što skuplji, te tako naprave manifestaciju koja će im pomoći u kampanji. Ulagati u ljude i razvijati potencijale koji se tiču ljudskog kapitala daleko je zahtevniji i složeniji posao, a rezultati se mogu očekivati ne u okviru kampanje ili izbornog ciklusa, već u okviru decenije. Evo razloga za postojanje „državnog saveta”, tela koje razmišlja o ciljevima za naredne decenije. S druge strane, trend dekonstrukcije detektuje se i u ovom delu sveta, postmodernistički pristup donosi sumnju u „velike narative” i zahteve za preispitivanje tradicionalnih obrazaca i vrednosti. Ruše se koncepti koji oličavaju ideale državnosti, što Tokajeva onespokojava. Ovakav pristup podstiče socijalnu fragmentaciju (u fazi nakon toga fragmentacija prerasta u atomizaciju) što se na političkom planu manifestuje polarizacijom i separacijom. Može li se u takvim uslovima sačuvati stabilnost? Kakva je budućnost centralne Azije?

Tokajev insistira da „treba pošteno i nepristrasno sagledati svoju istoriju i prihvatiti je onakvu kakva jeste. Naša istorija treba da postane faktor konsolidacije nacije. Uostalom, u suštini, sve je to naša istorija, put koji je prešao naš narod.” U tom kontekstu je i zasedanje Nacionalnog kurultaja održao neposredno pred početak Navruza, velikog praznika. Međutim, velikog praznika koji niti ima veze s državnim (kazahstanskim), niti s religijskim (sunitskim ili šire islamskim) identitetom. To je stari praznik ustanovljen po solarnom kalendaru iranskih i turkijskih naroda, slavi se na dan prolećne ravnodnevice, a njime se najavljuje dolazak „novog proleća” ili „nove godine”. Kompleksnost identitetskih pitanja podvlači se i na ovakav način od strane kazahstanskog predsednika. Isto kao što se podvlači da nacionalni (narodni) identitet kao temelj narodotvornosti i državotvornosti nije moguće održati bez kulture. Stratešku kulturu, između ostalog, nije moguće očuvati bez ukorenjivanja vrednosti i obrazaca koji će pomoći integraciju suprotstavljenu pogubnim trendovima fragmentacije, polarizacije i separacije. Valja ponoviti, to se ne postiže postavljanjem spomenika i krečenjem zgrada, nego investiranjem u ljudski kapital i razvojem konkretnih projekata.

Dugačko obraćanje predsednika Tokajeva bilo je posvećeno situaciji u Kazahstanu, mada bi se moglo malo preraditi i upotrebiti i za ilustraciju stanja kod nas. Bez očuvanja tradicionalnih vrednosti i obrazaca nema ni originalne kulture; bez nacionalne kulture nema ni identiteta (svakako, važi i obrnuto), a bez identiteta nema ni naroda kao kategorije. Šta dobijamo ukoliko nema naroda? Sivu i sirovu masu koja može imati svoju funkciju na tržištu i za tržište, pojedince koji će kupovati i prodavati u zavisnosti od ponude i tražnje. Život će se svoditi na to. Ili se već ogromnom broju ljudi samo i svodi na to. Bez šireg smisla i drugačije svrhe.

Viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu