Svi smo mi potomci boraca

Priče o herojima koji su dali život za otadžbinu biće žive onoliko dugo koliko ih budemo pričali, bez obzira na to da li se radi o Prvom ili Drugom svetskom ratu, nekom od onih nakon raspada SFRJ ili agresiji NATO-a 1999. Kada je reč o boračkom statusu, ministarstvo nastoji da ih sve tretira na isti način, i da svakome omogući ostvarivanje prava predviđenih zakonom. Na primer, u novembru 2022. smo imali ukupno 25.000 registrovanih boraca u svim ratovima, a danas 50.044. U odbrani od agresije NATO-a, ali i svim akcijama suzbijanja oružane pobune albanskih terorista na Kosovu i Metohiji, ukupno je do sada evidentirano 8.105 boraca, a od njih su 1.696 ratni vojni invalidi”, kaže za „Politiku” Nikola Selaković, ministar za rad zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Šta biste naveli kao najveće uspehe ministarstva na čijem ste čelu kada je reč o brizi o boračkoj populaciji, invalidima i porodicama palih boraca?

Posebno sam ponosan što smo uspeli da otkrijemo i svakog dana otkrivamo imena boraca koji su poginuli u odbrani otadžbine. Najviše je policajaca iz 1998. koji nisu bili registrovani kao pali borci, pa ni njihove porodice nisu uživale prava koja im pripadaju. Kada sretnete majku koja je izgubila sina koji se hrabro borio na Kosmetu i shvatite da skoro 26 godina njeno dete nije bilo registrovano kao pali borac, a onda vi to učinite i omogućite toj porodici određena prava i uručite im Boračku spomenicu kao vid priznanja, tada se osetite ispunjenim. Tako ste večito otrgli od zaborava jednog srpskog junaka.

Da li ste zadovoljni kako se primenjuju i tumače odredbe Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica i da li vidite prostor za njegovu dopunu i unapređenje?

Zakon je donet dve nedelje pre početka pandemije kovida 19. Država u tom trenutku nije bila u mogućnosti da se posveti pripremi nadležnih organa za njegovu primenu, pa je stupio na snagu 1. januara 2021. U to vreme nisam bio na čelu ovoga resora. Tumačenje ovog zakona bilo je prepušteno znanju i procenama zaposlenih u službama gradova i opština nadležnih za boračka pitanja. Kada sam preuzeo dužnost, ubrzo sam se upoznao sa situacijom i tada smo kroz koordinaciju rada, preko našeg Sektora za boračko-invalidsku zaštitu, sa lokalnim samoupravama počeli da ujednačavamo praksu. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti zadovoljan sprovođenjem tog zakona, ali svaki zakon uvek ostavlja prostor za poboljšanje. Kada se bude podvukla crta i videlo da postoje problemi u primeni koji nisu samo rezultat tumačenja već i možda nespretno napisanih odredbi, moguće ga je dopunjavati. Mi smo pre raspisivanja izbora, dok vlada nije bila u tehničkom mandatu, imali dijalog sa boračkim udruženjima o tome šta bi po njihovom mišljenju u tom zakonu trebalo da se menja.

Tim pravnim aktom uvedena je i boračka legitimacija. Koliko ih je do sad izdato i koje benefite ona donosi?

Do sada ih je izdato preko 78.000. One još uvek nisu sve uručene, ali svakog dana u nekom gradu imamo svečano uručenje, koje vrše državni sekretari ili pomoćnici ministra koji se tom prilikom upoznaju sa borcima i objašnjavaju im koje prednosti mogu da steknu koristeći legitimaciju. Ona prvenstveno služi za identifikaciju lica koje ima status borca, ratnog vojnog invalida, člana porodice palog borca, mirnodopskog vojnog invalida ili civilnog invalida rata. Svaka lokalna samouprava samostalno odlučuje koju vrstu privilegija će im pružiti. A kao ministarstvo, na nivou države, radimo na tome da svi imaju pravo na određene pogodnosti u vezi sa boravcima u banjskim lečilištima, osiguranjem vozila, kupovinom raznih dobara…

Srbija od prošle godine dodeljuje i Boračke spomenice za učesnike sukoba devedesetih godina. Šta one predstavljaju?

To je nacionalno priznanje za lica koja su utvrdila status borca i na osnovu toga je jasno da su bili učesnici otadžbinsko-odbrambenskih ratova devedesetih godina.

Koliko je važno da mladi budu angažovani u očuvanju sećanja na žrtve agresije NATO-a, s obzirom na to da su mnogi od njih rođeni nakon tih događaja?

Važno je da negujemo kulturu sećanja. Kada je u pitanju naša istorija, agresija NATO-a je mračna epizoda. Sada postoji jedna pristojna vremenska distanca da bismo mogli jasno i objektivno da sagledamo šta se našoj zemlji dogodilo 1999. Činjenica je da smo nakon 2000, pa do 2012. živeli u državi čija je vladajuća politička elita sa stidom i sramom govorila ili prećutkivala tu istorijsku epizodu. Agresija je nazivana kampanjom, a o žrtvama, uzrocima i ciljevima agresije nije se javno govorilo. Nakon što je 2014. na čelo vlade došao sadašnji predsednik republike, mi smo počeli da obeležavamo godišnjice stradanja našeg naroda, godišnjicu bitke na Košarama, otvoreno smo govorili o braniocima otadžbine, o herojima i o nevino stradalima. Kroz negovanje te kulture sećanja mi baštinimo iskonske vrednosti našeg naroda. To su ljubav prema slobodi, pravdoljubivost, nacionalno dostojanstvo i stalna težnja da suvereno upravljamo svojom zemljom i odlučujemo o budućnosti. Duboko sam uveren da 2014. nije doneta odluka da sa Republikom Srpskom obeležavamo određene datume iz naše novije prošlosti, neke naredne generacije bile bi učene da smo mi izvršili agresiju sami nad sobom i da smo mi krivci za ono što nam se dešavalo devedesetih, a naročito 1999.

Koji su to događaji i ličnosti na koje bi naročito trebalo da se ukaže kao na primer herojstva i rodoljublja?

Mnogo ih je. Za mene, kada je reč o odbrani otadžbine na Kosmetu jedan od događaja i ličnosti koje ne mogu da izbrišem iz sećanja tiče se porodice Milić iz Prištine, čiji je jedini preživeli član majka Nada, koja sada živi u Kraljevu. To je žena koja je na KiM izgubila dvojicu sinova blizanaca u razmaku od 10 dana, a na godišnjicu pogibije jednog od njih trećem sinu je puklo srce i umro je u snu. Kada su njih dvojica bili mobilisani i otac im se prijavio kao dobrovoljac, da zajedno služi sa njima. Kada čujete priču o Milićima: Nadi, Srđanu, Goranu i Bobanu i shvatite da oni nisu ostavili potomstvo, već je ostala samo majka kao svedok njihove borbe i postojanja, koja u širenju istine o njima vidi smisao i cilj svog života, onda shvatite koliko je važno da svako od nas zapamti njihovu žrtvu.

Šta je ministarstvo konkretno uradilo da se porodica Milić sačuva od zaborava?

Posmrtni ostaci Srđana i Bobana preneti su iz Prištine u Kraljevo i njihova grobna mesta su memorijali, grad o njima vodi brigu uz podršku našeg ministarstva i hvala im na tome. Braća Milići su prvi kojima su posthumno uručene Boračke spomenice, a njihova majka ostvaruje pravo na invalidninu. Mi sa njom redovno održavamo kontakt i tu smo kada zatreba. Ali najvažnija stvar je da neprestano pričamo o njima.

Od početka mandata zalažete se da svaka lokalna samouprava podigne spomenik palim borcima oslobodilačkih ratova. Koliko spomenika je do sad podignuto i koliko ih je još u planu?

Postoji mnogo inicijativa i trudimo se da ih podstaknemo koliko god treba. Do ove godine, na osnovu konkursnog sufinansiranja, ta sredstva nisu mogla da se koriste za podizanje spomen-obeležja. Od ove godine, omogućićemo da se ona koriste i za to. Istakao bih neka od njih, za koja mislim da su veoma važna. Upravo na dan godišnjice početka agresije NATO-a u spomen-kripti Hrama Svetog Vasilija Ostroškog u Nišu otkrićemo 19 spomen-ploča, na kojima su imena 1.139 vojnika, policajaca i dobrovoljaca, palih u odbrani zemlje od terorističke pobune 1998, kao i tokom agresije NATO-a i oružanih sukoba u Kopnenoj zoni bezbednosti od 2001. do 2003. Takođe, Vrbas će u junu otkriti spomen-obeležje stradalima. U razgovoru smo i sa Novim Sadom, koji ima 473 pala borca, a grad je izuzetno voljan da im podigne spomenik. Otkrili smo i spomen-bistu u Beogradu legendarnom generalu Božidaru Boži Jankoviću, komandantu Treće armije, koja je 1912. oslobodila Kosmet. Sa potomcima boraca od 1912. do 1918. podižemo spomenik Milunki Savić na Voždovcu, ali radimo i na vaspostavljanju obeležja koja su uništena za vreme Drugog svetskog rata, a koja nikad nakon toga nisu obnovljena. Između ostalog, radimo na zaštiti područja Duboka dolina u Surdulici, gde su počinjeni masovni zločini nad Srbima tokom Prvog svetskog rata. Bavimo se i zaštitom spomeničkog nasleđa iz oslobodilačkih ratova tokom 19. i 20. veka.

Posetili ste mnoge borce i prisustvovali brojnim skupovima obeležavanja godišnjica, od Prvog svetskog rata do ratova devedesetih. Koja priča je vas posebno dirnula?

Istakao bih priču o Stevanu Popratini iz Bačke Topole, na čijem sam stotom rođendanu nedavno bio. Reč je o učesniku Narodnooslobodilačke borbe, koji je kao mladić oslobađao ustaški logor za decu Jastrebarsko. On duže od 80 godina u telu nosi gelere, preživeo je ranjavanja, infarkt i kancer pre 48 godina. Kada razgovarate sa nekim ko je zagazio u drugi vek, shvatite koliko je dugačka srpska herojska vertikala i koliko smo svi mi koji živimo danas potomci boraca. To nam govori o tome da je život večita borba i da je Srbija večita borba. Kada nje nema, nema ni Srbije. Ne mogu da ne pomenem i Srđana Perovića, koji je stradao 1998. u okolini rodne Peći. Prošle godine smo spletom okolnosti utvrdili da on nije imao status borca. Uspeli smo to da regulišemo i na kraju sam otputovao u Podgoricu da bi njegovoj majci Milici, koja ima 87 godina, uručio spomenicu. Uz nju su bila i dvojica sinova. Bilo mi je čudno što Srđan, koji je imao 37 godina kad je poginuo, nije bio oženjen. Njegova braća su mi ispričala da je Srđan bio veliki rodoljub i da je, kada je počeo raspad SFRJ i prva borbena dejstva, kao aktivni policajac otišao dobrovoljno i pridružio se odbrani Krajine i Republike Srpske. Kada se zaratilo u njegovoj Metohiji, i tada je bio aktivan. Tako da je godine kada se misli o ženidbi proveo na ratištima. Upoznavši njegovu porodicu, spoznao sam jednu posebnu vrstu dostojanstva. Ta porodica, za 25 godina, koliko se čekalo da dođe do utvrđivanja Srđanovog statusa borca i ispravljanja istorijske nepravde, nikada nikoga nije vukla za rukav da taj status uredi. Ali to je još jedna poruka, da je istina neuništiva i samo se čeka trenutak kada će izbiti na površinu. Predsednik Vučić je pre nekoliko dana rekao: „U svetu bez principa, ukopanom u rovove, istina je jedini bedem iza kojeg možemo da preživimo.”

Koji su dalji planovi ministarstva za unapređenje položaja i brige o boračkoj populaciji u Srbiji?

Moramo da se potrudimo da animiramo što širi krug ljudi da se registruju kao borci. Da imamo stalnu komunikaciju sa boračkim udruženjima i sa njima razgovaramo ukoliko postoji neka vrsta nezadovoljstva i vidimo kako poboljšati njihov položaj. Takođe, da se bavimo temeljitim negovanjem kulture sećanja. Inače, na ponos našoj državi treba da bude činjenica da od početka primene zakona 1. januara 2021. kao nikada do sada imamo brigu države o ratnim vojnim invalidima i porodicama palih boraca. Ratni vojni invalid prve kategorije može da prima preko 350.000 dinara, dok član porodice po palom borcu prima invalidninu od 110.000 dinara. Ukoliko pravo ostvaruju dva člana, na primer dva roditelja, taj iznos se uvećava za 50 odsto.

Danas, četvrt veka posle agresije, kakvi bi trebalo da budu odnosi Srbije i NATO-a?

Naša država neguje i unapređuje status vojne neutralnosti. Sa NATO-om postoji određena vrsta partnerstva u saradnji, koju imamo i sa drugim vojnim organizacijama u svetu. Ono što je za nas od izuzetne važnosti jeste činjenica da je u sastavu KFOR-a na KiM ubedljiva većina kontigenata iz zemalja NATO-a. Uloga KFOR-a je da čuva naš narod i upravo je zato ta komunikacija izuzetno važna, jer je u pitanju zaštita naših sunarodnika, srpskih svetinja i državnih interesa.