Kako „ubiti” orla a ne poginuti

Simpatična je i zanimljiva ideja o potiranju ili čak poništavanju odigranih uloga koje su nekog glumački proslavile. Oko takve ideje – uz pridodavanje želja za „raskrinkavanjem” onoga što je iza kulisa srpske filmske, takozvane industrije – vrti se scenarističko tkivo „Jorgovana”, komedije ili je bolje reći sitkoma u režiji Siniše Cvetića.

Da je kojim slučajem tandem – Siniša Cvetić, reditelj i David Jakovljević, scenarista, proslavljen vrlo dobrom saradnjom u „Usekovanju” – imao veću slobodu ili možda manje (uočljivog) mešanja od producenta (Zoran Janković, „Košutnjak film”), vrlo je verovatno da bi „Jorgovani” bili bolji. To jest film bi dosegao viši i važniji umetničko-autorski standard u odnosu na ovo što je sada postignuto i što se da svesti na veselu i isplativu pučku zabavu u bioskopu. Hoću da kažem da je logično što su se posle „Usekovanja” nametnula visoka očekivanja od Jakovljevića i Cvetića, a to je zamka u koju se lako upada jer uvek postoji i opasnost od rađanja razočaranja.

A možda su i njih dvojica, baš kao što su to smislili i namenili svojim glavnim glumcima u „Jorgovanima”, svesno zaigrali na kartu potiranja onoga što ih je prethodno proslavilo? I to bi bio dobar „štos” da sam u takvu nameru sigurna. Svejedno, ono što su idejno, tematski, inteligentno, važno, povremeno i duboko, u svakom slučaju zabavno, kao prostor otvorili za popularne zvezde, kao što su u nas Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić, vredno je gledanja. Toliki otklon i odmak od onoga što ih je vinulo u slavu – od publici veoma voljenih likova Anđelke Bojanić i Nenada Aleksića iz čuvenog Šotrinog „Ranjenog orla” – nije čest slučaj u domaćoj kinematografiji u kojoj, baš kao i u svim drugim na svetu, često postoji to sputavajuće pravilo „ukalupljivanja” glumaca u određeni tip uloga.

I Mićalovićeva i Bosiljčić, sada u likovima Katarine i Igora – nerazdvojnog glumačkog i bračnog para oslepelog i ogluvelog od bliceva i aplauza, vedeta regionalno popularne serije „Kad zamirišu jorgovani” kojima se u toj jednoj jedinoj noći filmske radnje uručuju i važne nagrade – s lakoćom su pokazali s kakvim širokim spektrom talenta raspolažu. Sloboda Mićalović, sa tim svojim prelepim, fotogenično filmičnim licem, sjajnom figurom i prirođenom harizmom, zaista je neko ko može da ponese status filmske dive. U to s kakvim glumačkim rasponom ona zaista raspolaže mogao je da se uveri svako ko ju je gledao u Kusturičinom filmu „Na mlečnom putu” gde je sa takvom lakoćom „pojela” Moniku Beluči. Ovo što sada čini u „Jorgovanima” zato i ne iznenađuje, samo potvrđuje već znano.

Promene koje u odnosu na popularni lik u „Ranjenom orlu” Ivan Bosiljčić sada kao Igor pokazuje, važne su i raduju. Bosiljčić je u „Jorgovanima” odličan. Glumački rasan. A komplimenti idu i na adrese Pavla Čemerikića u liku Scenariste (šta god da on igra sve mu se uvek veruje) i Jane Bjelice koja je tako izdašno odigrala ulogu mlade i nezaustavljivo ambiciozne glumice Maje, Igorove ljubavnice...

Ima u tim Cvetićevim i Jakovljevićevim „Jorgovanima” još zanimljivih „začkoljica” koje se otkrivaju dobrom voljom posmatrača. Recimo, način na koji su jedan u osnovi negativan narativ pretvorili u dopadljivo filmsko tkivo. Ili, kako su producentski omeđenom farsičnom sitkomu ipak uspeli da „poture” i doze dragocene (samo)ironije i sarkazma... Karijeru reditelja Siniše Cvetića rado bismo nastavili da pratimo. S visokim očekivanjima, naravno.