Od žena se očekuje da „progutaju” ljutnju i bes

Zamislite sledeću scenu: igra se večiti derbi između najvećih fudbalskih rivala, oko 40.000 navijača bodri svoje timove i u žaru navijanja viče, skida majice, lomi stolice i započinje tuču s pristalicama protivničkog tima. A kada se utakmica završi, oni svoje (ne)zadovoljstvo nastavljaju da iskaljuju na automobilima i autobusima gradskog prevoza koje lupaju ili prevrću. Nakon ovakvih izgreda u proseku biva uhapšeno desetak osoba – takozvanih kolovođa, a ostatak navijača obično se raziđe. A sada zamislite da taj isti stadion ispuni 30.000 žena koje u žaru navijanja počnu da vrište, skidaju majice, čupaju stolice, biju protivničke navijačice i po završetku utakmice izađu na ulice i počnu da demoliraju automobile i autobuse.

Kada želi da ilustruje razliku u odnosu društva prema identičnom ponašanju žena i muškaraca, rado ovo priča Lidija Vasiljević, psihološkinja i autorka knjige „Nesavršene – mitovi o ženskim mentalnim bolestima”. Ubeđena je, kaže, da bi gotovo svih 30.000 navijačica bilo urgentno hospitalizovano u psihijatrijskim ustanovama, jer se od žena ne očekuje da se ponašaju agresivno. A kada se tako ponašaju, onda se ne smatra da vatreno navijaju za svoj tim, već da su psihotične i da im je mesto u ludnici.

– Kad god žena izađe iz svoje stereotipne rodne uloge, smatra se da ima neki poremećaj. Recimo, ako žena počne da viče na kolege, automatski se tumači da ima neki mentalni poremećaj, jer samo muškarci imaju socijalnu dozvolu da se deru na poslu. I dok se muškoj agresivnosti gleda kroz prste jer se ona pripisuje višku testosterona, ženi se istovremeno ne prašta ni PMS sindrom, a kamoli povišen ton u komunikaciji. Žene najčešće nemaju priliku da ispolje ljutnju i bes i gutaju teške emocije, jer znaju da će ih odmah neko nazvati histeričnima, a produženi PMS je u novoj klasifikaciji bolesti proglašen za bolest – na osnovu toga žene dobijaju odsustvo s posla – ističe naša sagovornica. Ona podseća i da brojna istraživanja svedoče da lekari mnogo ozbiljnije shvataju kada se muškarci žale na zdravstvene probleme nego žene, zbog čega se neretko dešava da ženama bolest značajno uznapreduje.

Vasiljevićeva ističe da se od žena očekuje da se istovremeno brinu o deci, ali i o ostarelim roditeljima, kao i o svim članovima porodice koji imaju neki problem. Zbog činjenice da one najčešće nemaju vremena da se bave sobom, postoji veliki broj depresivnih žena u srednjim godinama života koje sve dublje tonu u melanholiju.

– S jedne strane, veliki broj psiholoških problema žena nije prepoznat, a sa druge – žene se guraju u psihopatologiju i njihovo ponašanje tumači se različitim dijagnozama. Primera radi, žena koja se svađa i poziva na pravila i zakone smatra se „ludom”, žena koja se bori za pravdu ima sličnu „dijagnozu”, a za žene lezbijke obično se veruje da su u krizi, odnosno „prelaznom” periodu i da samo čekaju pravog muškarca koji će u njima probuditi „pravu” ženu – konstatuje naša sagovornica. Dodaje da psihijatri kada se žene nakon vikenda provedenog u kući vrate u bolnicu prvo pitaju da li je ona ta dva dana kuvala i spremala kuću, jer se to smatra znakom njene funkcionalnosti.

Naša sagovornica dodaje da su muškarci oduvek težili da ženu drže u kući i u „pokornosti” – prvi razlog je taj što je ona „besplatna” radna snaga, a drugi je sklanjanje od drugih muškaraca, odnosno potreba da se muž uveri da je dete koje žena rađa zaista njegovo. Nakon velikih ratova koji su vođeni u 20. veku, zadatak žena bio je da poprave demografsku sliku nacije, pa su morale da napuste svoja radna mesta i prepuste ih muškarcima koji su se vratili sa fronta, što je za njih bio ogroman šok.

U svojoj knjizi Lidija Vasiljević analizira brojne predrasude i stereotipe o ženama, a jedan od najsnažnijih mitova glasi da je žena biće prirode (emocija), a muškarac biće logosa, odnosno razuma.

– U javnosti ne vlada uverenje da je žena luda, već da je ona nestabilnija, iracionalnija i podložnija određenim poremećajima raspoloženja. I u stručnoj javnosti postoji predubeđenje da su žene ranjivije – zato one u proseku duže ostaju u psihijatrijskim ustanovama nego muškarci. Međutim, brojna istraživanja govore da su mnoge psihijatrijske dijagnoze ustanovljene prema muškom modelu, a Teodor Adorno je celu svoju teoriju o autoritarnoj ličnosti isključivo izgradio na belom muškarcu srednje klase, jer nijedna žena nije bila uključena u njegov eksperiment – naglašava naša sagovornica.

Iako su poslednjih godina žene osvojile brojne visoke profesionalne pozicije, one se na položajima moći često ponašaju kao muškarci i nastoje da budu prodornije, kako bi dokazale lojalnost svojim muškim kolegama. Istovremeno, mnoge savremene žene razvile su poremećaje ishrane zbog iznurujućih dijeta na koje su krenule da bi bile privlačnije. Zakoračili smo u doba modernog stoicizma, u kojoj je žena hraniteljka porodice koja ne sme da jede, žena koja nema partnera ima „dijagnozu”, a ako je postala majka i dete joj nije centar sveta, društvo smatra da ona ima ozbiljan mentalni poremećaj, zaključuje Lidija Vasiljević.