DESNI CENTAR SA DVOJCEM BEZ KORMILARA

Vlada Srbije je proslavila prvih sto dana bez potresa, ali opozicija doživljava značajne turbulencije. Radikali su se pocepali, Nikolić i Vučić su osnovali Srpsku naprednu stranku, Maja Gojković Narodnu stranku, ali pregovara sa „narodnjacima“. Da li je posle svega desnica u Srbiji jača ili slabija?

Još od Morisa Diveržea, dualizam je služio kao pretežno načelo klasifikacije partijskih sistema. To ukazuje na sklonost da se, inače složeni partijski programi sveduna dihotomnu podelu vlast-opozicija ili levica-desnica. Problem je što vladajuća većina, levog centra (osim G17 plus i SPO), i opozicija, desnog centra, još uvek nisu postigle konsenzus oko toga kuda Srbija treba da ide, iako se nazire proširenje podrške evropskom putu. Kod nas je desnica najmanje ekonomska a najviše nacionalistička i populistička, odnosno, reč je o društvenim konzervativcima. U okviru pojednostavljenog prostornog spektra levica-desnica, desni centar nema široki raspon, a upravo na ovu poziciju trenutno pretenduje veliki broj stranaka (DSS-NS, Narodna stranka, Srpska napredna stranka, SPO). SRS je ekonomski, više levičarska stranka, dok je po pitanju nacionalizma ekstremna desnica. Taj spoj je dobro ciljao gubitnike tranzicije i usisao bivše socijaliste, naročito posle Miloševićevog i Šešeljevog odlaska u Hag. Naprednjaci, koji su za sada, nešto umereniji u odnosu na stranku iz koje su izašli a možda i od narodnjaka (bar nisu glasali protiv SSP-a) nastojaće da potiskuju SRS ka ektremnoj desnici. Njihov je cilj da pokupe značajan deo radikala, ali i da napadnu biračko telo narodnjaka i ostalih desno i konzervativno - orijentisanih birača. Maja Gojković, svoju bivšu stranku deli na parlamentarnu i vanparlamentarnu „struju“, čime po malo arbitrira o mandatima, a po malo delegitimizira naprednjake. SPO je na Glavnom odboru stranke usvojio „Programsku platformu evropske srpske desnice“, kako bi demistifikovao „lažnu“ desnicu, kako bi se ona „prava“ objedinila na zdravim osnovama.

Glavno rivalstvo je ipak između narodnjaka i naprednjaka. Među njima postoje izvesni nesporazumi iz prošlosti kao što su izbor i smena Nikolića na mesto predsednika Skupštine Srbije, zatim, razgovor dva Vojislava iza njegovih leđa, ali i pridobijanje Maje Gojković, takoreći pred nosom. Maja je narodnjačkoj koaliciji važna zbog toga što su oni nešto slabiji u Novom Sadu, ali i da ne ode kod rivala. Možda je problem što je Vučićev poziv bio upućen samo njoj, iako ona ima miraz od sedam odbornika, odnosno, osam odsto birača u Novom Sadu i tri odsto glasova u Vojvodini.

Na krajnjoj tački ovog pola je ekstremna desnica koja je antiliberalna i antiegalitarna. Van političko-partijskog spektra, desnica u Srbiji se više primećuje u nastupima pojedinih organizacija i udruženja, kao što su: Otačastveni pokret ,,Obraz”, Udruženje studenata istorije ,,Sveti Justin filozof”, Srpski sabor ,,Dveri” i Udruženje studenata beogradskog Pravnog fakulteta ,,Nomokanon”. Kod njih je karakteristično vraćanje idejama Dimitrija Ljotića i Nikolaja Velimirovića. Oni na to nadovezuju odbranu Karadžića i Mladića. Sve ovo se dobrim delom može podvesti pod pokušaje retradicionalizacije Srbije. Nacistički i fašistički segmenti su već briga državnih organa.

Ideološko takmičenje može da ide ka centru ili ka ekstremnim pozicijama. Neekstremni birači pozicioniranje u centru shvataju kao poziciju koja najbolje osigurava opstanak postojeće demokratije. Pozicija centra ojačava odbranu od ekstrema. Sama organizacija parlamentarnog života čini dualnu podelu na relaciji vlast - opozicija. To prisiljava aktere da polarizuju, dramatizuju i insceniraju razlike. One se često naduvavaju i predstavljaju većim nego što su inače. Nasuprot vladi, opet je na sceni dvostruka opozicija pri čemu Čeda i LDP, koji eksplicitno podržavaju pridruživanje EU, na primer, ispostavljaju DSS-u račun za gas i energetski sporazum, a SRS i SNS se međusobno više kritikuju nego što su ih i najkritičniji politički analitičari ikada nagrdili. Treba podsetiti da su DSS i G17 plus članice evropske porodice narodnih partija. Do juče najveća opoziciona partija - SRS je gotovo obezglavljena odlaskom Nikolića i Vučića, s obzirom na to da je Šešelj u Hagu. S druge strane, opoziciju u celini (pred)vodi dvojac bez kormilara Nikolić-Koštunica, koji se takmiči za liderstvo. Posle svega, Nikolić bi teško dozvolio primat bilo kome ko osvaja manje glasova od njega. Od odnosa narodnjaka i naprednjaka u velikoj meri zavisi i sudbina opozicije. Međusobno natezanje će biti između retradicionalizacije i evropeizacije. Dok građani dobiju odgovor, vlada levog centra moraće da vodi računa o svojoj, iako fragmentiranoj, ne tako slaboj desničarskoj opoziciji.

docent Fakulteta političkih nauka