VRATA RAJA

Odavno se spremam da napišem neku ekonomsku kolumnu, ali mi, iz različitih razloga, to nikako ne polazi za rukom. Prvi, ali ne i najvažniji razlog tog oklevanja jeste činjenica da mi to nije struka i da se u ekonomiju slabo razumem. No, kao što rekoh, to nipošto ne može biti glavna prepreka. Naprotiv. Što se ljudi ovde manje razumeju u neku stvar – to imaju čvršće mišljenje, sigurniji su u svoje stavove i beskompromisniji u njihovom zastupanju.

Drugi razlog je što naprosto ne stižem od tolikih drugih tema koje mi svakodnevno servira naša politička elita – pojedini čitaoci se neprestano bune što tu reč ne stavljam u navodnike – kao i naši, tačnije, njihovi inostrani „prijatelji”.

Treći razlog je to što procenjujem da su autori poput Branka Milanovića, Nebojše Katića, Aleksandra Radovića i Branka Pavlovića već dovoljno dobro opisali i analizirali ono što nam se događa i što će se događati u narednom periodu. A to što su oni bili uglavnom ignorisani od domaćeg (neo)liberalnog ekonomskog „mejnstrima” ponekad mi služi i kao dobrodošla uteha pri pogledu na sopstvenu analitičku sudbinu. (S tim što, valjda zbog apstraktnije prirode njihovog posla, oni makar nisu provlačeni kroz medijskog „toplog zeca“ i forumsko blato.)

Sve u svemu, na tragu ekonomske misli Marksa, Šumpetera, Stiglica i Magičnog Ćire, verujem da se većina svetskih ekonomskih zakonitosti da svesti na nekoliko „gvozdenih“, svima poznatih mudrosti: „Para vrti gde burgija neće”, „Vrana vrani oči ne vadi”, „para na paru ide” i „nema besplatnog ručka” (s tim što za ovo poslednje postoji i jedna mnogo sočnija domaća formulacija). Sve ostalo je samo privid i kvazinaučna mistifikacija.

Šalim se, naravno. Ali zaista mislim da nije potrebno mnogo više da bi se razumela suština aktuelne ekonomske krize, kao i priroda savremenog biznisa – a marksisti bi verovatno rekli – i svakog kapitalizma.

Elem, kompanije, banke i brokeri se igraju, pa kada preteraju onda je tu država da vadi fleke i sprečava sveopštu propast tako što stotine milijardi dolara upumpava u posrnule finansijske gigante. Drugim rečima, kada kapitalisti, bankari i i investitori zgrću ogromne profite na svojim sumnjivim berzanskim i poslovnim transakcijama, država je zlo koje treba suzbijati i držati po strani. A kada se u sveopštoj jurnjavi za što većom i što bržom zaradom bankari i špekulanti malo preigraju, i kada se prenaduvani balon raspukne, onda je država tu da spasava i amortizuje štetu. Profiti su, dakle, privatni, a gubici se, je li, „socijalizuju“ iz državnog budžeta i džepova običnih građana i malih poreskih obveznika, koji tako postaju dvostruke žrtve. Jer bi u protivnom, navodno, „šteta bila još veća”.

Uostalom, jedan od lidera nemačkih socijaldemokrata Franc Minterfering još pre nekoliko godina razne belosvetske investicione fondove koji haraju svetom uporedio je sa skakavcima koji u jatima doleću u neku „zemlju u tranziciji”, obrste je za tili čas – i onda odlaze dalje. Čak i da je sa ovom slikovitom analogijom Minterfering malo preterao – a nije – gotovo je neverovatno da su ozloglašeni špekulanti iz kojekakvih investicionih fondova rasutih po egzotičnim pacifičkim ostrvima u Srbiji godinama unazad dočekivani i predstavljani kao, maltene, finansijske „majke Tereze” i globalni „humanitarni radnici” kojima pre i iznad svega na srcu leži samo dobrobit srpske privrede i srpskog naroda.

Kolega sa kojim uglavnom delim ovu rubriku utorkom više puta je u poslednjih godinu dana upozoravao da naši građani uopšte nisu dovoljno informisani o stanju svetske ekonomije i opasnostima koje se tim povodom nadvijaju i nad naše glave. Naravno da su ga ignorisali i/ili proglašavali za deo opskurnog „antievropskog”” i antiliberalnog lobija. (Mogu samo zamisliti kako bi se tek proveo nesrećni Minterfering, samo da živi u Srbiji i da se kojim slučajem preziva na „ić”.)

U trenutku dok američki kongres i vlada donose plan po kome će sada već preko hiljadu milijardi dolara biti uloženo u američku privredu i bankarski sektor, srpska ekonomska i politička elita se i dalje mirno „češlja“, dok svuda oko nas globalno selo već uveliko gori. U Srbiji naprosto nije „politički korektno“ pisati o stvarima koje se ne uklapaju u vladajuću bajku o nadolazećem globalizacijskom raju (oličenom u Evropskoj uniji), od kojeg nas deli još samo neki korak – i štetočinsko delovanje domaćih „retrogradnih snaga”“.

I niko da zapita kako to da se, recimo, SAD grčevito bore da spasu svoj bankarski sistem, dok smo mi, početkom ove decenije, četiri svoje najveće banke naprosto mirno pustili niz vodu i likvidirali? Iako smo, sticajem okolnosti, kao tranzicijski ponavljači, imali šanse da izbegnemo barem neke greške zemalja iz okruženja, opet nam se dogodilo da budemo zatečeni i iznenađeni. I pored svih znakova upozorenja, naša ekonomska i politička elita, malo iz gluposti, a malo iz interesa, išla je kao omađijana za mitom o evropskom zlatnom teletu i to u trenutku dok se on već uveliko raspadao.

Zakasnili smo da pokupimo neku mrvicu sa trpeze bogatih i moćnih, ali stižemo taman na vreme da „solidarno“ participiramo u raspodeli rizika i saniranju posledica njihovog pira.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”