Rat između Rusije i Zapada nije neizbežan

Specijalno za „Politiku”

Branko Mikašinović

U ovom momentu SAD imaju globalističku vladu koja je rešena da zadrži vlast po svaku cenu, tako da će period do novembarskih izbora sve više izgledati kao gladijatorska arena globalnih dimenzija, u kojoj će najvišu cenu platiti američki kredibilitet, prestiž i dostojanstvo, kaže u intervjuu za „Politiku” Gregori Kopli, jedan od vodećih američkih analitičara u oblasti spoljne politike i odbrane.

Kako dva unutrašnja i suparnička trenda u SAD, konzervativni i progresivni, utiču na američku spoljnu politiku?

Majls Kopland, nekadašnji visoki funkcioner Centralne obaveštajne agencije, a kasnije veoma uspešan autor, jednom prilikom mi je rekao: „Američka spoljna politika nije ništa drugo do unutrašnja politika primenjena u inostranstvu.” Ovoga se treba setiti kad nastojimo da odgonetnemo američke poteze i akcije širom sveta. To je još veća istina u vremenima američkih predsedničkih izbora. Sve što može da privuče pažnju javnosti u izbornim godinama je podložno takvom stavu, tako da toga nisu pošteđeni ni dugoročni strateški interesi SAD.

U pogledu američkog društva, ne bih rekao da je sadašnja oštra polarizacija rezultat disperzije konzervativnih i progresivnih snaga, već je to više podela između nacionalista i globalista, posebno ako vidimo globalizam kao deo antinacionalne i baršunaste ideologije, koja je u suštini deo totalitarnog pokreta.

Treba realno da sagledamo „moderni” globalistički program onakav kakav jeste: on je za obnovu transnacionalnog populističkog pokreta kako bi se potkopale nacije – države i da se stvori poslušno društvo. Kao i uvek, takvi pokreti izazivaju strah kod ljudi koji su privrženi svojoj nacionalnoj geografiji, državi, kulturi, identitetu; to je razlog što smo suočeni s nacionalističkim reagovanjem prema globalizmu.

Globalisti obično žive u gradovima, a da bi preživeli u modernom društvu moraju da se identifikuju s gomilom i da kažu i urade sve što gomila želi od njih da bi bili prihvaćeni. Na njih ne utiče logika, jer bi promena njihove identifikacije značila da izađu iz kruga u kojem ih štite njihove gomile. Kao rezultat toga imate neznatnu ili nikakvu debatu između globalista i nacionalista.

Sve do predsedničkih izbora u novembru ne može se očekivati od SAD da ozbiljno razmotre neku svoju poziciju o globalnim pitanjima. Jedino ako je potrebno neko odvraćanje pažnje sa domaće političke situacije, tako nešto će koristiti političari. Rat u nekoj drugoj zemlji je, recimo, mala cena, ako to može biti od koristi u predsedničkim ili kongresnim izborima.

Možda je to cinično, ali je to istorijski potvrđena činjenica u američkom političkom ciklusu. Ako predsednik Džozef Bajden ne bude ponovo izabran, a novi predsednik bude Donald Tramp, možemo da verujemo da će se američka strateška politika vratiti više pragmatičnom stavu. U međuvremenu, treba da očekujemo da će ove godine i dalje opadati međunarodni uticaj Amerike, a s tim će opadati i uticaj dolara. Ako se stvori percepcija o SAD kao sili u zalasku, onda će i drugi, kao što su Evropska unija, Kina i Rusija, brže ući u sferu stagnacije.

Manje regionalne sile, kao što je Turska, i same su suočene s teškim ekonomskim vremenima. Sve to, američki predsednički izbori, svetska ekonomska stagnacija, polarizacija urbanih i ruralnih zajednica, u mnogim državama doprinose osećanju opšte nestabilnosti.

Američka i zapadna politika izgleda da variraju kad je reč o Izraelu i Palestini, ali su definitivno proukrajinski i antiruski. Da li bi to moglo da se promeni i u kojem pravcu?

Možemo da vidimo podele unutar SAD i među funkcionerima zapadne politike u pogledu njihovih stavova kad je reč o sporu između Izraela i Hamasa i Ukrajine i Rusije kao odraz „globalističko-nacionalističkih” podela. Vodi se velika debata u okviru međunarodne zajednice, van Izraela i Gaze i van Rusije i Ukrajine, koju karakterišu manipulacije, pristrasnost i neznanje, u velikom delu vodećih medija.

U okviru ovoga, može se primetiti da je ultralevičarska osuda Izraela i podrška Palestincima dostigla vrhunac 2023. godine. Mnogi međunarodni analitičari smatraju da levica podržava Hamas, mada ne znaju mnogo o pokretu Muslimanskog bratstva, dok Izrael podržavaju nacionalisti. Naravno, nije sve ovo crno-belo, ali se svet opredelio za svoju izabranu perspektivu. Isto se dogodilo s rusko-ukrajinskim ratom. Imate vrlo mali broj fanatičnih pristalica ukrajinskog režima (a još manji broj ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog) i onih koji su izvan Ukrajine, a verovatno i u samoj Ukrajini, koji ne podržavaju predsednika Zelenskog. Ali imate mnoge u zemlji i širom sveta koji su bili primorani da ćute od samog početka ovog konflikta, februara 2022. godine, koji sada formulišu usklađeniji pogled na situaciju u Rusiji i Ukrajini, očekujući brzo okončanje rata.

Ali, da bi pokazali kako su zapadni pogledi o globalističkim pitanjima izolovani i uski, mi ne vidimo pravo izveštavanje o drugim velikim sukobima širom sveta, ili izazovima u samoj Kini, koju mnogi Evropljani vide kao „silu u usponu”. Realnost je da se u stvari sada najveći rat u svetu odvija u Etiopiji, i u tom građanskom ratu oko milion ljudi je poginulo samo prošle godine, bez ikakvog protesta svetske zajednice. Rat u Etiopiji takođe bi trebalo da privuče pažnju istočnih Evropljana, pošto su ti događaji povezani s tendencijom Zapada na suzbijanju pravoslavnog hrišćanstva.

Ako bi u Kini došlo do ekonomske ili moguće političke implozije, to bi predstavljalo seizmičku promenu u globalnoj strateškoj arhitekturi. Međutim, ako dođe do promene američke administracije krajem ove godine, onda bi svakako videli potpuno novi pristup američkoj spoljnoj politici.

Šta možete da nam kažete o odnosima Srbije sa dve supersile – Kinom i SAD?

Kina je dobar prijatelj Srbije, politički i ekonomski, posebno posle invazije NATO-a na tu zemlju pre četvrt veka. Međutim, nema sumnje da će SAD maksimalno iskoristiti ekonomske teškoće s kojima je Kina suočena, i sigurno će Vašington pokušati da ponovo postane angažovaniji faktor na Balkanu.

Pod potencijalnom administracijom Donalda Trampa to bi moglo da ima pozitivne posledice za region, posebno što se tiče Srbije. U drugom mandatu predsednika Bajdena rezultat bi bio nastavak podrške Kosovu u daljim pregovorima. U skladu s tim, Srbija će morati da balansira svoje odnose s glavnim silama, uključujući SAD, EU, Rusiju i Kinu.

Kako vidite američku spoljnu politiku za deset godina?

Ako se bivši predsednik Tramp vrati na kormilo SAD, videli bismo veliko nastojanje ka obnovi uticaja i prestiža Amerike širom sveta. Da li će on to moći da uradi tokom jednog predsedničkog mandata, a i da obnovi kredibilitet američkog dolara, neizvesno je. Verujem da će Tramp u najmanju ruku obnoviti osećanje odmerenosti u američkoj fiskalnoj politici.

Predsednik Tramp je sigurno došao do zaključka tokom protekle dve decenije da je korišćenje finansijskih sankcija od strane Vašingtona dovelo do toga da je veliki broj država širom sveta odustao od dolarskih transakcija. Da li će Tramp moći da smiri bojazni stranaca da ponovo prihvate dolar, a da im to ne nanese štetu, to je otvoreno pitanje.  

Sve ovo zavisi od toga da li će vrlo namerna polarizacija Istok–Zapad, koju su stvorile administracije predsednika Obame i Bajdena, moći da se ublaži. Nova Trampova administracija verovatno bi nastojala da smiri paniku, putem koje je posebno administracija predsednika Bajdena izazvala stvarnu bojazan u Zapadnoj Evropi da je novi rat s Rusijom neizbežan. Rat između Rusije i Zapadne Evrope ili Zapada nije neizbežan. S druge strane, nema neizbežnosti ni u trajnosti Evropske unije. Ona je slaba i postaje sve slabija. Mada neki ljudi u Velikoj Britaniji smatraju da bi možda ponovo trebalo razmisliti o bregzitu i ponovo se pridružiti EU, jasno je da oni nisu videli transformaciju Zapadne Evrope u ruševinu zapadne civilizacije.