Рат између Русије и Запада није неизбежан

Специјално за „Политику”

Бранко Микашиновић

У овом моменту САД имају глобалистичку владу која је решена да задржи власт по сваку цену, тако да ће период до новембарских избора све више изгледати као гладијаторска арена глобалних димензија, у којој ће највишу цену платити амерички кредибилитет, престиж и достојанство, каже у интервјуу за „Политику” Грегори Копли, један од водећих америчких аналитичара у области спољне политике и одбране.

Како два унутрашња и супарничка тренда у САД, конзервативни и прогресивни, утичу на америчку спољну политику?

Мајлс Копланд, некадашњи високи функционер Централне обавештајне агенције, а касније веома успешан аутор, једном приликом ми је рекао: „Америчка спољна политика није ништа друго до унутрашња политика примењена у иностранству.” Овога се треба сетити кад настојимо да одгонетнемо америчке потезе и акције широм света. То је још већа истина у временима америчких председничких избора. Све што може да привуче пажњу јавности у изборним годинама је подложно таквом ставу, тако да тога нису поштеђени ни дугорочни стратешки интереси САД.

У погледу америчког друштва, не бих рекао да је садашња оштра поларизација резултат дисперзије конзервативних и прогресивних снага, већ је то више подела између националиста и глобалиста, посебно ако видимо глобализам као део антинационалне и баршунасте идеологије, која је у суштини део тоталитарног покрета.

Треба реално да сагледамо „модерни” глобалистички програм онакав какав јесте: он је за обнову транснационалног популистичког покрета како би се поткопале нације – државе и да се створи послушно друштво. Као и увек, такви покрети изазивају страх код људи који су привржени својој националној географији, држави, култури, идентитету; то је разлог што смо суочени с националистичким реаговањем према глобализму.

Глобалисти обично живе у градовима, а да би преживели у модерном друштву морају да се идентификују с гомилом и да кажу и ураде све што гомила жели од њих да би били прихваћени. На њих не утиче логика, јер би промена њихове идентификације значила да изађу из круга у којем их штите њихове гомиле. Као резултат тога имате незнатну или никакву дебату између глобалиста и националиста.

Све до председничких избора у новембру не може се очекивати од САД да озбиљно размотре неку своју позицију о глобалним питањима. Једино ако је потребно неко одвраћање пажње са домаће политичке ситуације, тако нешто ће користити политичари. Рат у некој другој земљи је, рецимо, мала цена, ако то може бити од користи у председничким или конгресним изборима.

Можда је то цинично, али је то историјски потврђена чињеница у америчком политичком циклусу. Ако председник Џозеф Бајден не буде поново изабран, а нови председник буде Доналд Трамп, можемо да верујемо да ће се америчка стратешка политика вратити више прагматичном ставу. У међувремену, треба да очекујемо да ће ове године и даље опадати међународни утицај Америке, а с тим ће опадати и утицај долара. Ако се створи перцепција о САД као сили у заласку, онда ће и други, као што су Европска унија, Кина и Русија, брже ући у сферу стагнације.

Мање регионалне силе, као што је Турска, и саме су суочене с тешким економским временима. Све то, амерички председнички избори, светска економска стагнација, поларизација урбаних и руралних заједница, у многим државама доприносе осећању опште нестабилности.

Америчка и западна политика изгледа да варирају кад је реч о Израелу и Палестини, али су дефинитивно проукрајински и антируски. Да ли би то могло да се промени и у којем правцу?

Можемо да видимо поделе унутар САД и међу функционерима западне политике у погледу њихових ставова кад је реч о спору између Израела и Хамаса и Украјине и Русије као одраз „глобалистичко-националистичких” подела. Води се велика дебата у оквиру међународне заједнице, ван Израела и Газе и ван Русије и Украјине, коју карактеришу манипулације, пристрасност и незнање, у великом делу водећих медија.

У оквиру овога, може се приметити да је ултралевичарска осуда Израела и подршка Палестинцима достигла врхунац 2023. године. Многи међународни аналитичари сматрају да левица подржава Хамас, мада не знају много о покрету Муслиманског братства, док Израел подржавају националисти. Наравно, није све ово црно-бело, али се свет определио за своју изабрану перспективу. Исто се догодило с руско-украјинским ратом. Имате врло мали број фанатичних присталица украјинског режима (а још мањи број украјинског председника Володимира Зеленског) и оних који су изван Украјине, а вероватно и у самој Украјини, који не подржавају председника Зеленског. Али имате многе у земљи и широм света који су били приморани да ћуте од самог почетка овог конфликта, фебруара 2022. године, који сада формулишу усклађенији поглед на ситуацију у Русији и Украјини, очекујући брзо окончање рата.

Али, да би показали како су западни погледи о глобалистичким питањима изоловани и уски, ми не видимо право извештавање о другим великим сукобима широм света, или изазовима у самој Кини, коју многи Европљани виде као „силу у успону”. Реалност је да се у ствари сада највећи рат у свету одвија у Етиопији, и у том грађанском рату око милион људи је погинуло само прошле године, без икаквог протеста светске заједнице. Рат у Етиопији такође би требало да привуче пажњу источних Европљана, пошто су ти догађаји повезани с тенденцијом Запада на сузбијању православног хришћанства.

Ако би у Кини дошло до економске или могуће политичке имплозије, то би представљало сеизмичку промену у глобалној стратешкој архитектури. Међутим, ако дође до промене америчке администрације крајем ове године, онда би свакако видели потпуно нови приступ америчкој спољној политици.

Шта можете да нам кажете о односима Србије са две суперсиле – Кином и САД?

Кина је добар пријатељ Србије, политички и економски, посебно после инвазије НАТО-а на ту земљу пре четврт века. Међутим, нема сумње да ће САД максимално искористити економске тешкоће с којима је Кина суочена, и сигурно ће Вашингтон покушати да поново постане ангажованији фактор на Балкану.

Под потенцијалном администрацијом Доналда Трампа то би могло да има позитивне последице за регион, посебно што се тиче Србије. У другом мандату председника Бајдена резултат би био наставак подршке Косову у даљим преговорима. У складу с тим, Србија ће морати да балансира своје односе с главним силама, укључујући САД, ЕУ, Русију и Кину.

Како видите америчку спољну политику за десет година?

Ако се бивши председник Трамп врати на кормило САД, видели бисмо велико настојање ка обнови утицаја и престижа Америке широм света. Да ли ће он то моћи да уради током једног председничког мандата, а и да обнови кредибилитет америчког долара, неизвесно је. Верујем да ће Трамп у најмању руку обновити осећање одмерености у америчкој фискалној политици.

Председник Трамп је сигурно дошао до закључка током протекле две деценије да је коришћење финансијских санкција од стране Вашингтона довело до тога да је велики број држава широм света одустао од доларских трансакција. Да ли ће Трамп моћи да смири бојазни странаца да поново прихвате долар, а да им то не нанесе штету, то је отворено питање.  

Све ово зависи од тога да ли ће врло намерна поларизација Исток–Запад, коју су створиле администрације председника Обаме и Бајдена, моћи да се ублажи. Нова Трампова администрација вероватно би настојала да смири панику, путем које је посебно администрација председника Бајдена изазвала стварну бојазан у Западној Европи да је нови рат с Русијом неизбежан. Рат између Русије и Западне Европе или Запада није неизбежан. С друге стране, нема неизбежности ни у трајности Европске уније. Она је слаба и постаје све слабија. Мада неки људи у Великој Британији сматрају да би можда поново требало размислити о брегзиту и поново се придружити ЕУ, јасно је да они нису видели трансформацију Западне Европе у рушевину западне цивилизације.