Osam decenija od krvavog Uskrsa

Momčilo Pavlović*

„Dok je sveta i veka ostaće u nezaboravnoj uspomeni srpskog naroda ovaj krvavi beogradski Uskrs, ovaj strašni zločin bombardovanja jednog otvorenog grada pod sramnim izgovorom uništavanja ’vojnih objekata’. Ovakvo terorističko bombardovanje Beograda ne može se opravdati nikakvim vojnostrategijskim razlozima, jer i da je ceo Beograd do poslednjeg doma bio srušen, poravnjen sa zemljom, da je izginulo sve njegovo stanovništvo, do poslednjeg odojčeta u kolevci, opet svršetak rata ne bi bio ni za trenut ubrzan niti bi njegov ishod za dlaku bio izmenjen”, stajalo je u predgovoru knjige „Beogradski krvavi Uskrs”, koja se pojavila jula 1944. i u kojoj je bilo objavljeno 60 fotografija o savezničkom bombardovanju Beograda, koje su prikazane i na posebnoj izložbi.

Da podsetimo, prvog i drugog dana pravoslavnog Uskrsa, u nedelju i ponedeljak 16. i 17. aprila 1944, dva dana zaredom, saveznici, konkretno Amerikanci, u sklopu šire akcije bombardovanja ciljeva na Balkanu, razorno su bombardovali Beograd. Za njih to je bila još jedna misija koja je objašnjena preko radija da su „bombardovani vojni objekti u Beogradu”.

U nedelju, 16. apri­la 1944, po­le­te­la su u sedam časova i 20 minuta iz baza u južnoj Italiji 432 te­ška bom­bar­de­ra (B-17 i B-24) da na­pad­nu fa­bri­ke avi­o­na i že­le­znič­ke čvo­ro­ve u Bra­šo­vu, Turn-Se­ve­ri­nu, fa­bri­ke avi­o­na u Be­o­gra­du, aero­drom u Ze­mu­nu i že­le­znič­ki čvor u Ni­šu. Bom­bar­de­re je pra­ti­lo 140 lo­va­ca. U izveštajima stoji da je cilj u Beogradu bio beogradski aerodrom Zemun.

Primarni cilj ove misije bio je aerodrom Brašov u Rumuniji. Loše vreme koje je bilo prethodnog dana u misiji u Bukureštu pomerilo se na zapad i podiglo se na preko 20.000 stopa. Samo iz jedne grupe devetnaest od trideset četiri aviona koji su poleteli izgubili su formaciju u oblacima nad Jugoslavijom i vratili se u bazu u 11 časova. Četrnaest drugih je pojedinačno probijalo svoj put do vrha formacija oblaka i reformisalo se na pukovnika Glancberga, koji je za metu izabrao krajnju metu, Beograd Zemun A/D u Jugoslaviji.

Ka­ko je mi­si­ja na ci­lje­ve u Ru­mu­ni­ji na­pu­šte­na usled gu­ste oblač­no­sti, ga­đa­ne su, prema izveštajima pilota, se­kun­dar­ne me­te u Be­o­gra­du, aero­drom, ran­žir­na, tj. že­le­znič­ka sta­ni­ca i fa­bri­ka avi­o­na. Ba­če­no je vi­še od 500 to­na bom­bi.

Pokrivenost cilja oblacima iznosila je šest desetina. Ras­pr­ska­va­ju­će bom­be ba­ca­ne su kroz obla­ke pa pi­lo­ti ni­su mo­gli da vi­de re­zul­ta­te. Po­lo­vi­nu avi­o­na iz­nad ci­lja po­go­di­la je nemačka pro­tiv­a­vi­on­ska od­bra­na. Iz­gu­blje­na su dva avi­o­na, B-17 i B-24. Jedan iznad cilja, tj. Beograda, a drugi se srušio kod Metkovića. Osta­li avi­o­ni vra­ti­li su se u 13.15 sa­ti u svo­je ba­ze u ju­žnoj Ita­li­ji.

Su­tra­dan, 17. apri­la 1944, čak 470 avi­o­na B-17 i B-24 u prat­nji 200 lo­va­ca bom­bar­do­va­lo je most na Sa­vi, že­le­znič­ku sta­ni­cu, fa­bri­ku „Ro­go­žar­ski” i fa­bri­ku avi­o­na „Ika­rus”, aero­drom Ze­mun i ci­lje­ve u So­fi­ji. Za ovu mi­si­ju sto­ji da je: „Pri­mar­ni cilj ove mi­si­je bio kraj­nja me­ta od ju­če. Ovaj put su me­tu pot­pu­no za­klo­ni­li obla­ci i ni­su ba­če­ne sve bom­be.” Ali posledice su bile užasavajuće.

Ovo „neselektivno bombardovanje” ne­znat­no je oštetilo ozna­če­ne voj­ne ci­lje­ve, kao što su fa­bri­ke avi­o­na i avi­on­skih de­lo­va „Ika­rus” i „Ro­go­žar­ski”, mo­sto­ve na Sa­vi, že­le­znič­ke sta­ni­ce u Be­o­gra­du, Topčideru i Rakovici, aero­drom Ze­mun i druge privredne, zdravstvene, kulturne i javne objekte, ali su grad­sko je­zgro, pa čak i okolne si­ro­ma­šne de­lo­ve gra­da teško razorili i oštetili. Pored ostalih objekata, direktno je pogođeno Op­štin­sko po­ro­di­li­šte u Krun­skoj uli­ci, po­go­đen je i lo­gor na Saj­mi­štu, gde je po­gi­nu­lo iz­me­đu 80 i 120 lo­go­ra­ša. Pot­pu­no je sru­še­no ili te­ško ošte­će­no vi­še od 1.200 obje­ka­ta, vo­do­vod­na i ka­na­li­za­ci­o­na in­fra­struk­tu­ra.

Jugoslovenska vlada u Londonu, koja je protestovala u Forin ofisu zbog toga što je Radio Bi-Bi-Si u svojim emisijama spominjao da je bombardovanje preduzeto na zahtev maršala Tita, objavila je da je u nekoliko stotina porušenih kuća poginulo oko 3.000 ljudi u Beogradu i oko 1.200 u Zemunu.

Ge­ne­ral Mi­ha­i­lo­vić je 21. apri­la 1944. po­slao de­pe­šu Ju­go­slo­ven­skoj kra­ljev­skoj vla­di oba­ve­šta­va­ju­ći je da su pri­li­kom bom­bar­do­va­nja od voj­nih obje­ka­ta stra­da­li sa­mo že­le­znič­ka sta­ni­ca, fa­bri­ka voj­nog pri­bo­ra i ku­ća u ko­joj je Ge­sta­po bio sme­šten na Dor­ćo­lu. „Bom­be su ba­ca­ne po svim kra­je­vi­ma gra­da, čak su po­go­đe­ne bol­ni­ce i sa­na­to­ri­ju­mi. Voj­na bol­ni­ca, u ko­joj su se na­la­zi­li na­ši za­ro­blje­ni­ci po­vrat­ni­ci ra­di le­če­nja, bi­la je po­go­đe­na. Da­lje, sru­še­ne su sle­de­će usta­no­ve: kli­ni­ka za unu­tra­šnje bo­le­sti, deč­ja kli­ni­ka, dr­žav­na bol­ni­ca, op­štin­sko po­ro­di­li­šte, za­vod za iz­be­glu de­cu i mno­go­broj­ne pri­vat­ne zgra­de.” Mi­ha­i­lo­vić da­lje na­vo­di da su naj­vi­še stra­da­li Sla­vi­ja, deo oko Teh­nič­kog fa­kul­te­ta i stu­dent­skog do­ma, Te­ra­zi­je, Ne­ma­nji­na, uli­ce Mi­lo­ša Ve­li­kog, Kra­lji­ce Na­ta­li­je i Sa­ra­jev­ska. „Na uli­ca­ma le­še­vi žr­ta­va svu­da su pri­sut­ni. Oni ko­ji su pre­ži­ve­li raz­be­ga­li su se na sve stra­ne. Či­ta­ve uli­ce su u pla­me­nu. Pr­va po­moć od­mah je pre­sta­la da funk­ci­o­ni­še. Još uvek le­še­vi se na­la­ze na uli­ca­ma. Po­sle­di­ce ovog bom­bar­do­va­nja da­le­ko su go­re od onog 6. apri­la 1941. go­di­ne. Be­o­grad ko­ji je dao 27. mart ni­je za­slu­žio ovo”, za­klju­čio je Mi­ha­i­lo­vić.

„Ja protestujem u ime srpske vlade, pred Bogom, srpskim narodom i celom svetskom javnošću: što su Englezi i Amerikanci, ’naši saveznici’, zbog kojih smo izgubili slobodu i državu i već podneli teške žrtve u krvi, bombardovali Beograd i toliko još novih žrtava mu pričinili, onaj Beograd koji je strahovito stradao zbog njih 6. aprila 1941. godine. Dižem glas protiv ovih prosvećenih Vandala što su za ovaj zločin izabrali najveći hrišćanski praznik u godini… Deca i majke iz Opštinskog porodilišta u Krunskoj ulici, koje je bilo ponos Beograda, deca iz dečjih skloništa iz Zvečanske ulice; čujete dalje: mirno beogradsko stanovništvo s Bajlonijeve pijace, Aleksandrove ulice, Kalenićevog guvna i toliko drugo… Vi me gledate raširenim zenicama, jer znate da tu nema ni vojničkih objekata, ni nemačkih stanova, a kamoli šta drugo. Oni, prosvećeni Vandali, nisu gađali vojničke objekte, oni su, jadna braćo moja, gađali vas, mirnu i nedužnu decu. Žene, starce, vaše mirne domove bez odbrane. Pitate zašto? I Englezi i Amerikanci su vam očito kazali, tukući vas strahovitom kaznom najtežih bombi 16. aprila 1944. godine, da ste na pogrešnom putu…”, grmeo je s radija 24. aprila 1944. Milan Nedić.

Broj na­stra­da­lih ni­je pre­ci­zno utvr­đen, a u izvorima se koriste podaci koji se kreću od 1.300 do 3.000 po­gi­nu­lih i oko 6.000 ra­nje­nih. Samo u masovnoj grobnici na Novom groblju u 11 humki na 15 mermernih ploča upisana su imena 313 identifikovanih i 185 neidentifikovanih. Prema nekim podacima, na Novom groblju sahranjeno je 688 građana Beograda, a na groblju Gardoš 154.

Broj nastradalih Nemaca i Italijana takođe varira. Prema jednima, nastradalo je svega 18 Nemaca, a prema drugim izvorima, 343 nemačka i 96 italijanskih vojnika.

Kako god ga posmatrali i tumačili u kontekstu ratnih zbivanja uskršnje bombardovanje Beograda kao i narednih desetak savezničkih bombardovanja srpske prestonice do septembra 1944. trajni su ožiljak na licu Beograda i srpskog naroda i opomena na nezaborav.

*Istoričar