Ko će i kako živeti u posleratnoj Ukrajini

U Moskvi su jasni: Ukrajina će morati da potpiše kapitulaciju. Kako će se i kada taj čin obaviti (neki procenjuju već narednog leta), ko će biti potpisnici poraza, ko garanti budućeg mira... pokazaće razvoj događaja. Čak ni predlog o eventualnom „olimpijskom primirju”, koji je nedavno izneo francuski predsednik Emanuel Makron, neće tu mnogo šta promeniti. Rat će biti nastavljen dok Ukrajinci ne polože oružje, stav je većine zapadnih analitičara.

Ipak, pitanje koje malo ko danas postavlja glasi: Šta će biti kad zaćute topovi, kad vojske odahnu i kad država naslednica Volodimira Zelenskog krene u novi život? Reklo bi se da o tome baš i nema mnogo konkretnih naznaka. A problema koji će se tek pojaviti ima i previše. Od iscrtavanja novih granica, razoružanja pripadnika ukrajinske vojske, povratka u kasarne, do izbora novog rukovodstva u Kijevu, članstva podeljene (nove) zemlje u međunarodnim organizacijama... Ne treba ni sumnjati da će se o ovim pitanjima dugo raspravljati, sve u skladu s aktuelnim promenama u svetu.

Još manje je pokušaja da se pronikne u to šta će biti s običnim Ukrajincima. A upravo njima predstoje najteži dani. Osećaj poraza i poniženja neophodno je pretočiti u želju za pomirenjem, izgradnjom nove zajedničke države, novog društva. A to pretpostavlja, prevashodno, poštenije međunacionalne odnose, versku toleranciju, povratak ruskog jezika, škola, naziva gradova i sela, oživljavanje rada Ruske pravoslavne crkve, institucija kojima je rad bio zabranjen. Jer ovaj rat je upravo zbog toga i vođen.

Problem će svakako predstavljati i povratak izbeglih, čiji broj uveliko premašuje deset miliona, što onih koji su privremeno utočište našli na Zapadu ili u Rusiji, što drugih koji su interno raseljeni. A većina takvih svakako želi da se vrati svojim domovima, kojih, nažalost, u najvećoj meri više – nema. Kako će u oči da se pogledaju oni koji su rat posmatrali iz prikrajka i oni koji su ga izneli na leđima, danju i noću gledajući sa strahom u nebo. Šta će reći jedni drugima? A obnova ratom uništene zemlje moraće da bude zajednički posao. Jer Rusija nikad nije istakla nameru da sa osvojenih teritorija ukloni Ukrajince i umesto njih doseli svoje državljane. Naprotiv.

Bivša sovjetska republika ulazi u potpuno novo istorijsko doba, i to osećaju svi njeni žitelji. Tu više neće biti mesta za Zelenskog i one koji su ga slepo pratili. Ne zbog toga što to neko hoće ili neće, već iz prostog razloga što takvi, kao gubitnici velikog rata, na čelu države, jednostavno, više nemaju šta da traže. Obnova i pomirenje zahtevaju nove ljude, neopterećene lošom politikom, koji će pred međunarodne sagovornike moći da izađu kao ravnopravni partneri.

A to neće biti lako. Zapad je u ukrajinsku avanturu uložio ogromne pare, opravdano očekujući da mu se uloženo vrati. A pri obnovi zemlje pitaće se prevashodno Rusija. Teško je verovati da bi u Moskvi bili spremni da nemalu zaradu od izgradnje novih gradova, fabričkih pogona, puteva, obnove kompletne privrede... prepuste onima koji su tako štedro pomagali protivničku stranu. Pritom ne bi trebalo ni sumnjati da će veze Kijeva sa zapadnim prestonicama, stvorene tokom ratne avanture, u svemu igrati značajnu ulogu. A to znači da će zemlja i dalje biti na udaru međunarodnih špekulanata.

Običnim Ukrajincima preostaje da se pogledaju u oči i da shvate da će im buduću pomoć, s koje god strane dolazila, debelo naplaćivati. I to dugi niz godina. Naplaćivaće je kroz uplitanje u politički život, određivanje društvenog sistema, otvaranje ili blokiranje tržišta, zabrane poslovanja sa ovim ili onim partnerima...

Ni onima koji odluče da se više nikad ne vrate u domovinu neće biti lako. Evropske zemlje koje su prihvatile izbeglice već insistiraju na njihovoj asimilaciji, na odricanju od sopstvene prošlosti, kulture, navika, jezika. A sve pomenuto potkrepljeno je neskrivenim ucenama, uključujući i potcenjivanje na radnom mestu, u školi, pri određivanju plata i socijalnih davanja. Stari kontinent je već ionako preplavljen došljacima iz najrazličitijih krajeva sveta, različitih kultura, religija, navika... i ti novoevropljani će morati dobro da se pokažu ne bi li stekli drugu domovinu.

I ponovo, kako god da se završi aktuelni rat, ostaće gorak ukus jednako kod pobednika, kao i kod pobeđenog. Gubitak života tolikog broja ljudi, u punom radnom naponu, teško će biti nadoknađen. Svaki incident mogao bi da izazove nove nesporazume i rasplamsa tek prigušeno neprijateljstvo. Srećna okolnost svakako je činjenica da su Rusi i Ukrajinci decenijama živeli u zajedničkoj državi, u čvrstoj vezi, da se obični ljudi međusobno razumeju. Važno je da shvate da su ponovo upućeni jedni na druge i da im je jedina nada za budućnost upravo u tom zajedništvu.