Sirano u mreži citata

„Sirano de Beržerak” Edmona Rostana je komedija napisana u neoklasičnom stilu (1897), čija se radnja dešava u vremenu klasicizma u sedamnaestom veku, kada su francusku pozorišnu i društvenu scenu obasjavale zvezde poput pisca Korneja i glumca Monflerija, koji je nastupao izveštačeno, što je Molijer, kao i Sirano u ovoj komediji, želeo da promeni. Rostanova radnja koja se bavi odnosima između istina i laži, slobode i zarobljenosti u konvencijama, u pozorištu, ali i društvu, počinje u Burgonjskoj palati, popularnom pariskom pozorištu u sedamnaestom veku, otvarajući ova pitanja.

U novoj predstavi „Sirano”, u adaptaciji i režiji Gorčina Stojanovića, radnja ne počinje u pozorištu, već prvom scenom petog čina Rostanovog teksta, koji se odvija petnaest godina posle burnih ljubavnih i ratnih drama, u manastiru, gde se otkriva smrt Kristijana, Roksanine ljubavi koja boluje zbog tog gubitka, kao i Siranovo autorstvo navodno Kristijanovih pisama ljubljenoj. Izmeštajući kraj na početak, reditelj gledaoca čini svesnim tragičnog raspleta, kao neumoljive, nemilosrdne sudbine, koja će neprestano lebdeti nad (iluzornom) srećom ljubavnika, što je izazovno rešenje. Ovakvo pripovedanje, u specifičnoj formi flešbeka, nije jedina dramaturško-rediteljska novina u ovoj predstavi, naprotiv, ima ih u izobilju, većem nego što je gledalac u mogućnosti da isprati, što povremeno izaziva teškoće u doživljaju radnje.

Roksanu igraju dve glumice, što na početku ima jasan smisao, kada se starijoj, skrhanoj Roksani (Marija Vicković) u sećanju javlja njena prošlost koju označava mlađa, naivnija Roksana (Nina Martinović). Kasnije ta prošlost i sadašnjost neće biti uvek dosledno odvojene, jer su ponekad obe Roksane prisutne na sceni. U dramatičnim ljubavnim scenama sa Kristijanom (sjajni Joakim Tasić) igra čas jedna, čas druga, što pomalo zbunjuje gledaoca, umanjujući emotivnu snagu prizora. S druge strane, duplirana Roksana donosi izazovno rešenje paralelnih ljubavnih scena, mlade Roksane u Kristijanovom zagrljaju, i starije u ljubavi sa Siranom, što se može tumačiti kao metaforički odraz njihove potpune ljubavi, fizičke i duhovne. Gledaoca pomalo zbunjuje i pojava Sirana, kao čoveka koji je pao sa Meseca, u jednoj sceni gde je on poput Dejvida Bouvija, sa crvenom kosom, u bleštećem srebrno-crnom kostimu, kao nekakav lakrdijaš, ostavljajući gledaoca u nedoumici ko je on. Nije bilo neophodno uključivanje scena plesa polunagih kadeta koji vežbaju mačevanje, u pozadini emotivno probojnog prizora kada Roksana otkriva Siranu svoju ljubav prema Kristijanu, jer nepotrebno odvlače pažnju sa nje. U celini bi, dakle, ova predstava koja nesporno ima vrednosti bila uspešnija da je pročišćenija. Gledalac se često zaista teško probija kroz šumu znakova, potrebnih i nepotrebnih citata, od Melijesovih filmova do pesama grupe „Polia”, koji u celini razvlače tok pripovedanja i razvodnjavaju snažno jezgro melodrame, čvrsto utvrđeno igrom predanih glumaca.

Dragan Mićanović zaista izražajno nosi radnju, u ulozi Sirana, višeznačnog, neuhvatljivog heroja, izgnanika, vojnika, pesnika, lakrdijaša i zanesenjaka, čija igra uključuje teatralizam i grotesku, poeziju i simboliku, ali i opipljivi realizam koji uspešno razotkriva bol zbog fizičke rugobe, prepreke na putu osvajanja voljene Roksane. Njegova crvena nosina je u predstavi specifičan znak,  zato što ga on povremeno skida, na primer, u čuvenom, stilski raskošnom govoru o svom nosu, delikatno nas upućujući na to da ga tumačimo kao metaforičku oznaku njegove različitosti, netipične težnje ka individualizmu, slobodi, raskidanju sa sveprisutnim društvenim lažima. Tokom rata, crveni nos će biti smenjen crnim, potvrđujući tumačenje da je reč o metafori. Anita Mančić je sjajna u ulozi De Giša koji takođe čezne za Roksanom, mada nije baš jasno zašto je odabrana glumica da igra mušku ulogu. Nebojša Milovanović nenametljivo i funkcionalno igra Le Brea, dok se Teodor Vinčić izdvaja u efektno teatralizovanim ulogama Kaluđera, i grotesknog, predimenzionirano kreštećeg glumca Monflerija. Uključene su i suptilno simbolične figure Tužnog i Radosnog Pjeroa (Ana Marija Stamenković, Sara Pavlović), priviđenja, ili anđela čuvara koji prate radnju, dodavajući na nju fine poetske začine.

U predstavi je naročito uzbudljivo rešena scena početka rata u četvrtom činu koji počinje dramatičnim bubnjanjem, efektnim spuštanjem reflektora, prizorima gladi, omlitavelosti duha i tela. Izuzetni su i kostimi Lane Cvijanović, beskrajno bogati, razgranati u detaljima koji sugestivno dočaravaju epohu, ali i naše doba, predstavljeno kroz pojave savremeno obučenih likova oca (Slobodan Tešić) i sina koji posećuju pozorište, utvrđujući još (jedan suvišan) pogled na radnju iz ovog vremena.