Сирано у мрежи цитата

„Сирано де Бержерак” Едмона Ростана је комедија написана у неокласичном стилу (1897), чија се радња дешава у времену класицизма у седамнаестом веку, када су француску позоришну и друштвену сцену обасјавале звезде попут писца Корнеја и глумца Монфлерија, који је наступао извештачено, што је Молијер, као и Сирано у овој комедији, желео да промени. Ростанова радња која се бави односима између истина и лажи, слободе и заробљености у конвенцијама, у позоришту, али и друштву, почиње у Бургоњској палати, популарном париском позоришту у седамнаестом веку, отварајући ова питања.

У новој представи „Сирано”, у адаптацији и режији Горчина Стојановића, радња не почиње у позоришту, већ првом сценом петог чина Ростановог текста, који се одвија петнаест година после бурних љубавних и ратних драма, у манастиру, где се открива смрт Кристијана, Роксанине љубави која болује због тог губитка, као и Сираново ауторство наводно Кристијанових писама љубљеној. Измештајући крај на почетак, редитељ гледаоца чини свесним трагичног расплета, као неумољиве, немилосрдне судбине, која ће непрестано лебдети над (илузорном) срећом љубавника, што је изазовно решење. Овакво приповедање, у специфичној форми флешбека, није једина драматуршко-редитељска новина у овој представи, напротив, има их у изобиљу, већем него што је гледалац у могућности да испрати, што повремено изазива тешкоће у доживљају радње.

Роксану играју две глумице, што на почетку има јасан смисао, када се старијој, скрханој Роксани (Марија Вицковић) у сећању јавља њена прошлост коју означава млађа, наивнија Роксана (Нина Мартиновић). Касније та прошлост и садашњост неће бити увек доследно одвојене, јер су понекад обе Роксане присутне на сцени. У драматичним љубавним сценама са Кристијаном (сјајни Јоаким Тасић) игра час једна, час друга, што помало збуњује гледаоца, умањујући емотивну снагу призора. С друге стране, дуплирана Роксана доноси изазовно решење паралелних љубавних сцена, младе Роксане у Кристијановом загрљају, и старије у љубави са Сираном, што се може тумачити као метафорички одраз њихове потпуне љубави, физичке и духовне. Гледаоца помало збуњује и појава Сирана, као човека који је пао са Месеца, у једној сцени где је он попут Дејвида Боувија, са црвеном косом, у блештећем сребрно-црном костиму, као некакав лакрдијаш, остављајући гледаоца у недоумици ко је он. Није било неопходно укључивање сцена плеса полунагих кадета који вежбају мачевање, у позадини емотивно пробојног призора када Роксана открива Сирану своју љубав према Кристијану, јер непотребно одвлаче пажњу са ње. У целини би, дакле, ова представа која неспорно има вредности била успешнија да је прочишћенија. Гледалац се често заиста тешко пробија кроз шуму знакова, потребних и непотребних цитата, од Мелијесових филмова до песама групе „Полиа”, који у целини развлаче ток приповедања и разводњавају снажно језгро мелодраме, чврсто утврђено игром преданих глумаца.

Драган Мићановић заиста изражајно носи радњу, у улози Сирана, вишезначног, неухватљивог хероја, изгнаника, војника, песника, лакрдијаша и занесењака, чија игра укључује театрализам и гротеску, поезију и симболику, али и опипљиви реализам који успешно разоткрива бол због физичке ругобе, препреке на путу освајања вољене Роксане. Његова црвена носина је у представи специфичан знак,  зато што га он повремено скида, на пример, у чувеном, стилски раскошном говору о свом носу, деликатно нас упућујући на то да га тумачимо као метафоричку ознаку његове различитости, нетипичне тежње ка индивидуализму, слободи, раскидању са свеприсутним друштвеним лажима. Током рата, црвени нос ће бити смењен црним, потврђујући тумачење да је реч о метафори. Анита Манчић је сјајна у улози Де Гиша који такође чезне за Роксаном, мада није баш јасно зашто је одабрана глумица да игра мушку улогу. Небојша Миловановић ненаметљиво и функционално игра Ле Бреа, док се Теодор Винчић издваја у ефектно театрализованим улогама Калуђера, и гротескног, предимензионирано крештећег глумца Монфлерија. Укључене су и суптилно симболичне фигуре Тужног и Радосног Пјероа (Ана Марија Стаменковић, Сара Павловић), привиђења, или анђела чувара који прате радњу, додавајући на њу фине поетске зачине.

У представи је нарочито узбудљиво решена сцена почетка рата у четвртом чину који почиње драматичним бубњањем, ефектним спуштањем рефлектора, призорима глади, омлитавелости духа и тела. Изузетни су и костими Лане Цвијановић, бескрајно богати, разгранати у детаљима који сугестивно дочаравају епоху, али и наше доба, представљено кроз појаве савремено обучених ликова оца (Слободан Тешић) и сина који посећују позориште, утврђујући још (један сувишан) поглед на радњу из овог времена.