Uzalud čudesan golman i dva divna gola

Izgubio je prekjuče Partizan bitku u već izgubljenom ratu za presto u našem fudbalu. U već izgubljenom ratu, jer da je doneo i čitav plen iz komšiluka zaostajao bi četiri boda za Crvenom zvezdom, a ona od gotovog ne pravi veresiju.

Ta dva protivnika ogledaće se već prekosutra, na istom mestu, u polufinalu Kupa Srbije. Pošto je tu „crno-belima” otvoren put ka trofeju (od 2019. nisu ništa osvojili, pa je žudnja za peharom tim veća), morali bi da se pozabave sobom i svojim greškama, a ne da preispituju odluke sudije iz meča iz koga su rane mnogo sveže.

Da li je Pavle Ilić presudio pogrešno ili ne, namerno ili nenamerno, to nije tema, koja treba da potisne sve ostale. Na našu žalost, nepisano je pravilo da se svoji propusti guraju u zaborav, a krivci nalaze na drugoj strani. Partizan nije izuzetak.

Kao što njegov vapaj da je oštećen (nedosuđen prekršaj Ndijajea nad Markovićem posle čega je pao drugi gol i dosuđen penal iz koga je Zvezda pobedila s 3:2) odzvanja do neba, verovatno bi se, da je ishod bio drugačiji, i na drugoj strani Topčiderskog brda našli klipovi podmetnuti u njihove točkove (recimo, poništen gol, baklja pred golom kad je Partizan poveo s 2:1 itd).

„Crno-beli” su u ovom prvenstvu „prihod” iz mečeva sa Zvezdom podelili na ravne časti. U „večitim derbijima” su i jedni i drugi zaradili po četiri boda, a na tabeli „crveno-beli” imaju deset bodova više od njih. Dakle, profit im je iscureo negde drugde.

Da su ranije uočili i ispravili sopstvene početničke greške ispunili bi sve preduslove da sada budu na čelu karavana u prvenstvu države.

Za prvo izjednačenje nesporni krivac je Kovačević. Pokušaj da kao poslednji igrač odbrane dribla dvojicu protivničkih igrača je nedopustiv i na času fizičkog vaspitanja. To što ima 19 godina ne može da mu bude olakšavajuća okolnost, jer se zbog toga ponavlja u nižim razredima fudbalske škole. Da ume da dribla ne bi mu mesto bilo u odbrani, nego u veznom redu, a i tamo tako nešto može ako mu neko „čuva leđa”.

Zbog njegove nepromišljenosti je tim platio ceh, Zvezda je brzo izjednačila, i tok utakmice je bio drugačiji. Međutim, ono što se brzo zaboravi su greške, koje ne budu odmah kažnjene. Antić, na primer, toliko se izgubi, dok lopta s druge strane leti ka njemu, da se ne seti da krajičkom oka osmotri situaciju oko sebe. Zato loptu, koju može da pusti ili je smiri, jer nema neposredne opasnosti, nasumce izbacuje. To je prethodilo Kovačevićevom naivnom poigravanju, tako je i Bukari dobio poklon posle koga je nanizao pola Partizanove odbrane i, doduše, promašio, ali je dobio loptu na poklon.

Treći gol Crvene zvezde pao je pošto je Natho započeo njen protivnapad. U bezazlenoj situaciji je prostao dao for suparničkom timu. Razume se, ne može svaki put tačno da se doda, ali jedno je kad se lopta pošalje napred, pa ne dođe do saigrača, a sasvim drugo kad se vraća. U ovom drugom slučaju je opasnost mnogo veća, jer su oni, koji su zaduženi da štite gol njegovog sopstvenog tima potpuno zatečeni i zato je Bukari mogao da utekne Antiću. Levom beku „crno-belih” bi, verovatno, bilo bolje da nije uklizao, jer Zvezdin igrač nije jurio pravo ka golu, nego ka korner-liniji, pa nije bilo matne pretnje u prvom potezu, ali ko da se u tom trenutku seti da ono što je preporučljivo da se uradi na 30 metara nije i na ivici kaznenog prostora.

Zanimljivo je čime su se rukovodili treneri Partizana (Nađ je bio na klupi, a Duljaj zbog žutih kartona u gledalištu) kada su menjali igrače. Zašto su izveli iz igre Baždara i Severinu? Obojica su bili osokoljeni, jer su dali golove, i to za pamćenje, zbog čega je prirodno da čuvari zaziru od njih. Saldanja je ušao umesto Baždara, valjda, da posle dugog lečenja od povrede oseti atmosferu i, verovatno, koliko-toliko obnovi gradivo za ono što predstoji prekosutra. Ali, on je, izgleda, ponesen hvalospevima na svoj račun, umislio da treba sve sam da reši, a možda mu se i stvarno igralo, pa se iscrpljivao daleko od šesnaesterca u kome nije ni takao loptu.

Natho je dobio priliku umesto Severine, koji je zbog onog gola za izložbu mogao da bude junak utakmice. Kad protivnik prepusti inicijativu Partizanu Natho i Zahid mogu da pletu mrežu. Međutim, protivnik kakav je Zvezda je stalno kida.

I ulazak Filipovića traži obrazloženje. Daleko od toga da je on nešto skrivio, ali Stojković je opasniji od njega u napadu, uostalom, centrirao je Baždaru za gol, koji je, kao iz udžbenika, glavom šutirao u zemlju što je teže da se odbrani.

Nije se opravdala ni prinudna izmena. Stjepanović niti je tip igrača kakav je Kastiljo, niti je „večiti derbi”, pri onako tesnom rezultatu, prilika da se nečiji talenat stavlja na ispit. Kod poništenog gola on je zasmetao svom golmanu da, možda, spreči Kataija da glavom ubaci loptu u mrežu.

S izmenama je Partizanov štab nesumnjivo hteo da pojača odbranu i to mu se osvetilo. Crvena zvezda je dobila odrešene ruke, a morala je da napada, pa je udarala, često i nasumice, dok nije bacila protivnika na pod.

Imali su tvorci Partizanovog ratnog plana i odlične zamisli. Ispravno su procenili da njihovi igrači ne treba da iznose loptu, jer im vezni red nije kadar da je duže vreme bezbedno drži u nogama, pa ju je golman ispucavao na tuđu polovinu. U oba poluvremena su poslali svoju ekipu da krene ofanzivno i vrlo brzo im se to isplatilo, jer je rano dala golove. Dok su se sprovodili prvobitni plan držali su protivnika daleko od opasne zone.

Posebna priča je golman. Verovatno nema „partizanovca”, koji nije strepeo kako će da bude bez povređenog Jovanovića. Krunić ga je odmenio čudesno. Odbranio je i ono što je izgledalo neodbranjivo. Malo je falilo, pa da oba penala, naročito prvi, ukroti. Ako je Partizan nešto dobio u ovom „večitom derbiju”, onda je to još jedan golman. I to ne samo za budućnost, nego i za prekosutra, kad sledi nov obračun sa starim rivalom.