Novac je najmanji problem

Pred novom administracijom srpske prestonice nalaze se mnogi problemi. Jedan od najmanjih biće onaj koji se na prvi pogled čini najveći – a to je novac; iliti sredstva za realizaciju „zacrtanih projekata”, kako se tenderskim novorečnikom ispravno i rogobatno kaže. E sada, logično je pitanje – kome je još na ovom belom svetu od doba Feničana, nabeđenih da su izmislili novac, to isto sredstvo plaćanja višak. Pa eto, višak je za upravu Beograda. I to ne samo zato što su mediji objavili da se gradska kasa redovno prazni za milionske iznose u evrima, na ime kamata za aktivirane a nerealizovane međunarodne kredite – ne, ne zbog onoga što još nije realizovano. Zasvrbi pogled pasioniranog šetača na mnogim mestima koja pokazuju razliku između visokoparne retorike planiranog i realnosti zdravog razuma. Praktično, to znači, da nova administracija Beograda ima se čemu učiti od stare, metodom negativnih primera. A ti negativni primeri, opet, pokazuju da novac može biti najmanji problem kada se upravlja gradom.

Prvi prilog gornjoj tezi, da novac može biti najmanji problem, pronalazimo preko puta hotela Hajat. Naime, hvale vredna ideja o biciklističkoj stazi realizovana je tako što je postojeći trotoar raskopan, pa je onda njegovih dve trećine širine zauzeo crveni asfalt biciklističke staze. Detalj ostavljanja razbucanog trotoara, preko puta top brenda, Hajata, ni ne pominjemo, morao je da ustupi mesto pešačkom pitanju: Da li je cilj da biciklisti proteraju pešake tako što će im uzeti trotoar? A posle pešačkog sledi i finansijsko pitanje: Zar ta ista biciklistička staza nije mogla samo da se obeleži na trotoaru već je silna „građevinska operativa” morala da se angažuje kako bi se trotoar „razbucao”pa na istom mestu samo stavio novi obojeni asfalt?

Gradacijom stižemo do sledećeg primera. On je za Ginisa, na granici smeha – koji opet, spada u jednu posebnu balkanoidnu „bitter” verziju. Elem, na susretu ulica Milentija Popovića, Trećeg bulevara i Jurija Gagarina u toku je izgradnja mosta. Nije to najavljeni i prekopotrebni most preko Save, ali je most. I to ne mali – dugačak je 188 metara! Podeljen je na četiri raspona promera 40+54+54+40 metara. Visina mosta je četiri metra i osamdeset centimetara. U projektnom planu piše „da su stubovi stilizovani s obzirom da je most u gradskoj sredini i da se nalazi na jednoj veoma prometnoj raskrsnici”.

Nije poenta, ali je njena najava da će ovaj stilizovani most prema okvirnom iznosu troškova koštati 601 milion dinara, kako je usvojeno na sednici Skupštine grada 29. novembra 2006. godine i objavljeno u Službenom listu grada Beograda, br 25/2006.

Šta je ovde za prst na čelo, odnosno, šta ovde potvrđuje našu tezu da je novac najmanji problem u funkcionisanju prestonice. Samo to što se zdravom razumu čini da je ovaj most u ovom trenutku suvišan. To je poenta. A evo i zašto.

Osnovni problem sa ovim stilizovanim mostom je u tome što je privremenog karaktera. Biće demontiran kada proradi železnička stanica Prokop i kada se ceo železnički saobraćaj sa Novog Beograda preusmeri na već postojeći železnički most koji je izgrađen 1979. godine i od tada stoji uredno garažiran. Prema najavama Republičkih vlasti, uveliko se pregovara o završetku stanice Prokop, i kada se ona, jeli, ubrzo završi, raseliće se postojeća stara stanica u savskom amfiteatru i samim tim će most koji se upravo gradi biti višak.

Da bi zamešetaljstvo bilo potpuno, kada se taj novi, nazovimo ga stilizovani most završi, demontiraće se postojeći nadvožnjak kojim vozovi prolaze ka putu do stare železničke stanice. Istovremeno će biti potrebno da se izmesti(„situaciono i nivelaciono”) postojeća pruga u dužini od oko 1.040 metara. I svi ovi radovi i trošak od nekih planiranih osam miliona evra, treba da posluže da bi se postojeća gradska ulica Jurija Gagarina proširila. Kako bi rekao narod, ili njegov mesarski deo, ovo liči na klanje svinjčeta za kilo mesa.

Koliko će kilo a koliko celo svinjče koštati u novoj gradskoj vlasti – videćemo, ili što bi rekli dramaturzi, pratićemo razvoj budžetsko-mesarske fabule.