Новац је најмањи проблем

Пред новом администрацијом српске престонице налазе се многи проблеми. Један од најмањих биће онај који се на први поглед чини највећи – а то је новац; илити средства за реализацију „зацртаних пројеката”, како се тендерским новоречником исправно и рогобатно каже. Е сада, логично је питање – коме је још на овом белом свету од доба Феничана, набеђених да су измислили новац, то исто средство плаћања вишак. Па ето, вишак је за управу Београда. И то не само зато што су медији објавили да се градска каса редовно празни за милионске износе у еврима, на име камата за активиране а нереализоване међународне кредите – не, не због онога што још није реализовано. Засврби поглед пасионираног шетача на многим местима која показују разлику између високопарне реторике планираног и реалности здравог разума. Практично, то значи, да нова администрација Београда има се чему учити од старе, методом негативних примера. А ти негативни примери, опет, показују да новац може бити најмањи проблем када се управља градом.

Први прилог горњој тези, да новац може бити најмањи проблем, проналазимо преко пута хотела Хајат. Наиме, хвале вредна идеја о бициклистичкој стази реализована је тако што је постојећи тротоар раскопан, па је онда његових две трећине ширине заузео црвени асфалт бициклистичке стазе. Детаљ остављања разбуцаног тротоара, преко пута топ бренда, Хајата, ни не помињемо, морао је да уступи место пешачком питању: Да ли је циљ да бициклисти протерају пешаке тако што ће им узети тротоар? А после пешачког следи и финансијско питање: Зар та иста бициклистичка стаза није могла само да се обележи на тротоару већ је силна „грађевинска оператива” морала да се ангажује како би се тротоар „разбуцао”па на истом месту само ставио нови обојени асфалт?

Градацијом стижемо до следећег примера. Он је за Гиниса, на граници смеха – који опет, спада у једну посебну балканоидну „биттер” верзију. Елем, на сусрету улица Милентија Поповића, Трећег булевара и Јурија Гагарина у току је изградња моста. Није то најављени и прекопотребни мост преко Саве, али је мост. И то не мали – дугачак је 188 метара! Подељен је на четири распона промера 40+54+54+40 метара. Висина моста је четири метра и осамдесет центиметара. У пројектном плану пише „да су стубови стилизовани с обзиром да је мост у градској средини и да се налази на једној веома прометној раскрсници”.

Није поента, али је њена најава да ће овај стилизовани мост према оквирном износу трошкова коштати 601 милион динара, како је усвојено на седници Скупштине града 29. новембра 2006. године и објављено у Службеном листу града Београда, бр 25/2006.

Шта је овде за прст на чело, односно, шта овде потврђује нашу тезу да је новац најмањи проблем у функционисању престонице. Само то што се здравом разуму чини да је овај мост у овом тренутку сувишан. То је поента. А ево и зашто.

Основни проблем са овим стилизованим мостом је у томе што је привременог карактера. Биће демонтиран када проради железничка станица Прокоп и када се цео железнички саобраћај са Новог Београда преусмери на већ постојећи железнички мост који је изграђен 1979. године и од тада стоји уредно гаражиран. Према најавама Републичких власти, увелико се преговара о завршетку станице Прокоп, и када се она, јели, убрзо заврши, раселиће се постојећа стара станица у савском амфитеатру и самим тим ће мост који се управо гради бити вишак.

Да би замешетаљство било потпуно, када се тај нови, назовимо га стилизовани мост заврши, демонтираће се постојећи надвожњак којим возови пролазе ка путу до старе железничке станице. Истовремено ће бити потребно да се измести(„ситуационо и нивелационо”) постојећа пруга у дужини од око 1.040 метара. И сви ови радови и трошак од неких планираних осам милиона евра, треба да послуже да би се постојећа градска улица Јурија Гагарина проширила. Како би рекао народ, или његов месарски део, ово личи на клање свињчета за кило меса.

Колико ће кило а колико цело свињче коштати у новој градској власти – видећемо, или што би рекли драматурзи, пратићемо развој буџетско-месарске фабуле.