Uranijum za šest atomskih bombi putovao Evropom

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana – Slovenačku javnost je šokiralo saznanje da je u strogoj tajnosti preko teritorije države prevezen konvoj sa kontejnerima punim obogaćenog uranijuma, od čega bi, da je pao u pogrešne ruke, moglo da se načini čak šest atomskih bombi. Kako saznajemo, „za posao je znalo preko 100 Slovenaca”, koji su se zakleli da će operaciju držati u strogoj konspiraciji, stoga je događaj više od mesec dana bio pokriven velom tajne.

„Nuklearno đubre”, kako pojedini novinari zovu pošiljku, predstavlja istrošeno gorivo iz istraživačkog reaktora koji se nalazi u blizini Budimpešte. Većinom je to bio visokoobogaćeni uranijum, a strah SAD, koje posle 11. septembra brinu da teroristima ne padne u šake materijal koji bi mogao da predstavlja opasnost po američku bezbednost, dislociran je iz skladišta u Mađarskoj i upućen u pogon za preradu nuklearnog otpada u Majaku, Sibir. Transport je izveden u strogoj tajnosti, a slovenačke vlasti ocenjuju da je to bila do sada najveća i najteža akcija uklanjanja obogaćenog uranijuma po programu za koji su se Vašington i Moskva još 1950. dogovorile da će bezbedno skladištiti, prerađivati i upotrebljavati u miroljubive svrhe.

Operaciju su širom EU, pa tako i na slovenačkom tlu, vodili američki stručnjaci u saradnji sa vojskom i policijom te stručnjacima iz drugih država koje su učestvovale u transportu. Tovar je samo kroz Sloveniju putovao od mađarske granice do luke Kopar celih osam sati. SAD i Rusija su se obavezale da će se brinuti o istrošenom nuklearnom gorivu iz raznih nuklearlnih reaktora po svetu kako bi sprečile neovlašćena lica da se dočepaju uranijuma ili plutonijuma. Slovenačka štampa podseća da je pre nekoliko decenija nešto visokoobogaćenog uranijuma bilo ukradeno u Kongu, posle čega je, nekoliko godina kasnije – pronađen u Italiji.

TV Slovenija izveštava da je prevoz istrošenog goriva iz Budimpešte do Sibira finansiran iz američkog budžeta, a da se uskoro očekuje da isto bude učinjeno i sa „istrošenim nuklearnim gorivom iz reaktora u blizini Beograda”.

Radi se o „logističkom poslu teškom nekoliko miliona evra”, ocenjuje ljubljansko „Delo”, jer je samo za put preko Slovenije trebalo „platiti više stotina hiljada evra”. Stručnjaci su oko 170 kilograma uranijumskih šipki, primenom posebnog postupka (pod vodom), smestili u 13 čeličnih i olovom obloženih, hermetički zatvorenih te posebno sertifikovanih kontejnera, teških 8,5 tona.

„Kontejneri su napravljeni tako da emituju minimalnu dozu zračenja koja se zadržava na njihovoj površini”, tvrdi Andrej Stritar, direktor Republičke uprave za atomsku bezbednost, slovenačkog organa koji je izdao dozvolu za prevoz „uranijumskog tereta” kroz državu. Stritarove reči su usledile kao smirivanje panike izazvane izveštavanjem pojedinih medija da je emisija zračenja bila nekontrolisana, te da je cela operacija mogla da ostavi velike posledice po slovenačko stanovništvo i ekologiju. „Na nekoliko metara udaljenosti od kontejnera nismo izmerili radijaciju, zato je prevoz uranijuma za sve koji su učestvovali u tome bio potpuno bezbedan, posebno što su kontejneri tako proizvedeni da ih nije moguće razbiti čak ni kada bi se desila saobraćajna nesreća”, umirivao je Stritar domaću javnost.

Posebni zaštitni kontejneri su dva po dva ukrcani u osam većih kontejnera za transport, koji su kamionima dovezeni do železničke stanice u Budimpešti, a odande vozom do Luke Kopar. „Robu, koja je deklarisana kao opasna, u Kopru smemo da pretovarimo samo direktnom manipulacijom, dakle, ne smemo da je skladištimo, već je odmah pretovarimo na brod, čim dođe; postupak teče kao po loju, jer pored ’bezbednjaka’ iz Pristaništa tu učestvuju i drugi državni organi”, objasnio je Sebastijan Šik, zadužen za odnose sa medijima ispred Luke Kopar.

Tajni prevoz je startovao 17. septembra u tri sata ujutro, da bi do podne proputovao Sloveniju, celom dužinom. Poseban brod je ukrcao opasni teret istog dana i plovio uzduž Jadranskog mora, pazeći da se nalazi najmanje 12 milja od obale, dakle u međunarodnim vodama. Uranijum je sledeće tri sedmice plovio prvo Sredozemnim morem, prošao Atlantik, Severno i Norveško more, da bi, pošto je stigao na odredište u Murmansku, opet bio pretovaren, jer je to luka u kojoj se u Rusiji nalazi jedino pristanište koje ima dozvolu za tretman nuklearnog materijala. Konačni cilj je bio Majak u Sibiru, gde je uranijum dovezen vanrednim teretnim vozom.

Slovenački stručnjaci objašnjavaju da je „sasvim jasno” zašto su evropske zemlje pristale na ovako „zaobilazan put”, ako se „zna kako su komplikovani politički odnosi između Rusije i njenih najbližih komšija, pre svega Ukrajine”. Evropsko zakonodavstvo predviđa niz propisa koji strogo određuju logistiku za prevoz opisanog materijala. „Za prevoz kroz Sloveniju smo morali da nabavimo četiri dozvole, kao i pratnju stručnjaka osposobljenih za radiološki nadzor, pri čemu je ključna bila potpuna konspiracija”, kažu nadležni u slovenačkom ministarstvu za okolinu i prostor. Pored slovenačke policije, tovar su, saznajmo, pratili pripadnici slovenačke ali i američke vojske. U Sloveniji je za srž operacije znalo oko sto lica, ali čitavih mesec dana niko od njih nije ni pisnuo, ponosne su vlasti u Ljubljani.

Zanimljiva je i informacija koja je procurela od slovenačkih ’bezbednjaka’, da su se „Rusi u Majaku mnogo bolje pobrinuli za bezbednost nego što je to bio slučaj u Budimpešti”, na početku puta, gde je bila postavljena samo obična ograda – i stražar. A što se tiče „naučnog reaktora” u Budimpešti, taj više neće proizvoditi visokoobogaćeno uranijumsko „đubre”, jer od sad koristi samo niskoobogaćeni uranijum, a od njega nije moguće napraviti atomsku bombu.