Profesionalizam na državnim jaslama

Sve je veća retkost da u našim reprezentacijama budu prvotimci iz naših klubova. Da li je sudbina Srbije da bude sportski rasadnik? Da li će jaka liga zauvek da nam bude nedostupan luksuz?

Stiže plima Evropskog prvenstva u fudbalu, za njom nadolaze i talasi Olimpijskih igara. Može da se desi da na tim izložbama svetskih asova ne bude nijednog kome je radno mesto u našoj zemlji.

Treba li to fatalistički da prihvatimo? Treba li da uživamo samo gledajući „ligu petice” u fudbalu ili NBA u košarci i da nam srce kuca za one timove u kojima je neki naš izdanak? A da se zbog domaćih klubova međusobno hvatamo za gušu, da podgrevamo ono najgore u ljudskoj prirodi da bismo nametnuli svoje?

Više ne osećamo sport kao nešto zajedničko

Nije grad iz vedra neba sve smlatio, pa se iznebuha pojavile nevolje. Sađeno je radi viših ciljeva, a u stvari potkopavano iz korena. I grane, ranije manje ili više plodorodne, počele su da se suše.

U redu, dogodilo se. Neka se virus pojavio davno pre nego što je u ovo vreme izazvao pandemiju, koja sve više izoluje, potiskuje naša domaća takmičenja. Ali treba li skrštenih ruku to da posmatramo?

Da, svet se promenio. Ali menja se i menjaće se i dalje, pa probajmo da negde nizvodno stignemo ono što smo u gornjem toku propustili. Ako smo hodali kad je trebalo da uzjašemo konja, ako s konja nismo na vreme preseli na voz, ako smo se plašili da iz voza pređemo u avion, hajde da razmislimo čime bismo mogli dalje, ali nemojmo da uzimamo prevozna sredstva, koja su neki odbacili kad su prešli na bolja.

Idemo putem, kojim su drugi toliko daleko odmakli da ih i ne vidimo, nego se krećemo po njihovim izbledelim tragovima nadajući se da ćemo negde da nabasamo na njih. Ne usuđujemo se ni da pokušamo da izmislimo nešto. A ako ih samo kopiramo (i to u našoj obradi) nikada nećemo da im budemo uz rame.

U fudbalu smo prvi uveli izvođenje penala kad se kup-utakmice završe bez pobednika. U vaterpolu je četvrtina kod nas trajala duže nego kod ostalih. U rukometu smo izmislili „indijanca”... U košarci nam je bilo važnije da nam reprezentacija bude uspešna, a ne klubovi. U odbojci smo, posle sankcija, krenuli ne od nule, nego iz debelog minusa, i izdigli se iznad celog sveta.

Ali više ne osećamo sport kao nešto zajedničko, nego se vodimo uskogrudim interesima. Naši klubovi se ne otimaju s inostranim za igrače, trofeje, zarade, jer im nismo dorasli, nego sa svojom familijom, komšijama, zemljacima, i to ne oko bogzna kakvog imanja, nego oko ionako istanjene međe.

Socijalistička država je nestala, a s njom i gotovo sve ono što je iznedrila izuzev – sporta. Ona je porodila Crvenu zvezdu, Partizan i ostale naše sportske perjanice. Nije joj pošlo za rukom da u sportu stvarno zavladaju sportski odnosi, ali je pokušala.

Naivno je kad se danas, zbog običaja ili neke potrebe, propoveda da sport zbližava (kako kad u košarci za navijače gostiju nema mesta u gledalištu), da nas izvodi na čist vazduh (i fudbalski stadioni se pretvaraju u zatvoreni prostor)...

Naši najveći sportski kolektivi, osnovani da od prvog dana budu veliki, pozivaju se danas na svoju minulu veličinu. Zašto bi zbog dostignuća nekadašnjih pokolenja bilo ko sada imao pravo na bilo kakvo poštovanje (u prevodu – povlastice). Pravila u sportu su ista za sve.

Zar ne bi odnosi bili zdraviji, a na tome se zasniva opšti napredak, kad bi nasleđenu moć založili da slabiji ojačaju, da se zaoštri sportska konkurencija... Da ne bude svrha da ovaj ili onaj umnožava domaće trofeje, nego da bilo koji naš predstavnik kad stupi u međunarodnu arenu što više podigne naš steg, a ne da bude prezadovoljan što je uopšte izašao u Evropu? I da naši klubovi ozbiljno zarađuju na tome!

Crvena zvezda i Partizan, na primer, ne propuštaju priliku da istaknu koliko je njihov budžet manji od rivala iz inostranstva, ali prećutkuju da spomenu koliko je za njihove uspehe u našoj zemlji baš to ključno. Žale se da im stranci uzimaju najbolje, a kad se oni posluže kod nekog našeg kluba to se podrazumeva kao da se potok uliva u reku.

Mi smo prihvatili da su naše lige – razvojne. Dakle, iz njih može da ubere ko šta hoće, samo neka nešto plati. I decenijama na tome zasnivamo sopstveno preživljavanje. Računica je vrlo prosta: proda se igrač dok je još pupoljak, dovede se stranac da bi bio preprodan za veće pare. Ali posle decenija takve trgovine naši klubovi su u dugovima do guše. Ako nastavi isto da se radi zašto bi rezultati bili drugačiji!?

Jasno, pravilno razvijeni demokratski Zapad je zato i uspešan, pa može da kupi koga hoće i šta hoće. Tradicionalni, autokratski Istok leži na prirodnim bogatstvima, pa mu se može da za basnoslovne pare dovodi u svoje sportske ergele najslavnija (doduše već islužena) imena.

Mnogo je gladnih usta

Ali, gde su novi umetnici sa tih starih fudbalskih škola u Evropi? Barselona je dostigla zenit s jednom generacijom svojih đaka, izgubila strpljenje i više nije ni senka onoga što je bila u svoje zlatno doba. Šta bi bili klubovi koji izazivaju strahopoštovanje u svetu bez samorodnog fudbalskog rasada iz tamo neke afričke zemlje?

Koliki bi dometi naših klubova bili da zadržavaju onu svoju decu, koja su se, s većim ili manjim uspehom, raštrkala po svetu? I naši dovode svežu krv sa svih kontinenata. Šta bi bilo da su umesto kupovine cveća za vazu taj novac uložili u negovanje onoga što je izniklo u njihovom vrtu? Koliko bi moćni bili Crvena zvezda, Partizan, Vojvodina ili neki drugi, i ne samo u fudbalu, kad bi sastavili tim od onih svojih igrača, koji su otišli u inostranstvo.

Država, kao u ona prošla vremena, koliko može i kako može pritiče u pomoć. Srbija nije nasledila izobilje. Mnogo je gladnih usta, pa je poneki put kao majka, nekad kao maćeha. Ali, one najveće, koji najglasnije plaču, pre ili kasnije podoji.

A zašto oni već jednom ne bi odrasli? Zbog čega se konačno sami ne bi izdržavali? Ne mora sutra da vežu boščaluk, pa kud ih oči vode. Neka se sačeka njihovo punoletstvo pet godina, neka bude i deset, ali posle toga neka ne računaju više na to da će stari roditelji da im pokrivaju troškove. I neka na vreme počnu da se spremaju za taj dan.

Svi u sportu znaju da utakmice donose pobede i poraze, takmičenja – uspone i padove. Notingem forest je dva puta bio evropski prvak, ali kad se srozao u treću ligu, kad je bio pred bankrotom, u Engleskoj to nije bila nacionalna tragedija. Zbog toga što slavni Hamburger, takođe osvajač Kupa evropskih šampiona, već godinama čami u Drugoj ligi niko se u Nemačkoj nije potresao.

Tako nešto je kod nas nezamislivo. Naš profesionalizam se hrani na državnim jaslama. Neka profesionalni igrači vide koliko je ulaznica prodato za njihove utakmice, koliko je klub zaradio od njihovih rezultata, pa neka na osnovu toga izračunaju koliko stvarno vrede.

Država je nekada gradila sportske dvorane i bazene (verovatno nije slučajno Jugoslavija bila svetska sila u košarci, rukometu i vaterpolu). Sada se u Srbiji podižu velelepni fudbalski stadioni uzduž i popreko. Treba li još nešto?

Nekada su, gde god se našlo zgodno mesto na otvorenom, nicali tereni za takozvane male sportove. Sada bi umesto neke višespratnice mogla da se naprave travnata igralištanca, ograđena (da se ne smeta prolaznicima i da lopta ne ide na ulicu), pa da dečica s drugarima (i roditeljima) „pikaju fudbal”, a neka klupski skauti tu prošpartaju, pa će, verovatno, neki prirodni talenat da im padne u oči.