Zašto Zapad podržava Vučića

Nakon nedavne izjave američkog specijalnog izaslanika za zapadni Balkan Gabrijela Eskobara, po kojoj buduću Vladu Srbije valja smatrati legitimnom sve dok institucije budu istraživale navode o nepravilnostima izbora, postalo je jasno da predsednik Vučić može i dalje da računa na punu podršku zapadnih saveznika. I oči opozicije, kad su u pitanju ponovljeni izbori, bile su uprte u pravcu Zapada, pre svega po pitanju bojkota. Jedan deo, sa Strankom slobode i pravde Dragana Đilasa i Marinike Tepić na čelu, odlučio se za bojkot, procenivši da više nema vremena za organizovanje poštenih izbora, u duhu preporuka evropskog tela za kontrolu izbora ODIHR-a, dok se drugi deo, predvođen Zeleno-levim frontom, odlučio na učešće u pomenutim izborima, smatrajući da nema vremena za čekanje boljih uslova, koji uostalom možda nikad neće ni doći.

Na formiranje te druge procene nesumnjivo je uticao tok nedavne posete direktora ODIHR-a Matea Mekačija, koji se susreo sa predstavnicima vlasti i građanskih organizacija, ali ne i sa predstavnicima opozicije. On je najavio da bi ODIHR 29. aprila poslao posmatračku misiju za beogradske izbore, koja bi uključivala eksperte i tzv. dugoročne posmatrače, kao i tzv. kratkoročne posmatrače, koji bi došli nekoliko dana uoči izbora. U datim okolnostima pozicija predsednika Vučića poprilično je lagodna. S jedne strane, svestan je da EU nema previše toga s čim može da mu pripreti s obzirom na opasnost od svrstavanja Srbije na stranu Rusije ili Kine, što EU nikako ne odgovara. S druge, isto tako vrlo dobro zna da će, uprkos kritikama i diplomatskim packama Evropske unije (tačnije, ne toliko od strane Evropske komisije koliko od Evropskog parlamenta), SAD iz nekih svojih razloga uvek nastaviti da ga i dalje podržava. Dakle, po zakonu anomije, Balkan i dalje čvrsto stoji na dvostrukom koloseku inercije, kako one unutrašnje, u pogledu gotovo zamrle spremnosti da se pridruži EU, tako i spoljašnje, u smislu beskrajne gotovosti zapadne birokratije da ovdašnjoj vlasti progleda kroz prste doslovno za sve. U najgoroj varijanti po Vučića, tu je opcija o zajedničkom suživotu s opozicijom u gradskoj vladi (ako je to mogao Milošević, zašto ne bi i on). Kako god okrenuli, teško je zamisliti situaciju u kojoj bi Aleksandar Vučić mogao da izgubi.

Objašnjenje za toliki stepen tolerantnosti EU i SAD prema današnjoj Srbiji leži pre svega u tome što je Vučić i dalje partner, a ne parija Zapada: s njim se pregovara, trguje, sklapaju poslovi. Veliku težinu ima i zapadna percepcija nacionalističke i provincijalne srpske opozicije kao nesumnjivo goreg rešenja od Vučića, a druga, i još važnija stvar, jeste uloga Srbije, kao zemlje u čekaonici EU – reč je o osvedočenoj ulozi izvođača prljavih poslova za račun EU i SAD. Jedan najnoviji primer, kao ilustracija: „Gardijan” je prošlog meseca pisao o brutalnim merama, preduzetim od strane srpske policije, na graničnom prelazu ka Severnoj Makedoniji. Kršeći sva građanska prava migranata i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, srpske bezbednosne snage proterale su grupu od pedesetak izbeglica preko granice, nateravši ih pre toga da se skinu polugoli i ostave svoju odeću pokraj puta. Iako je i pre bilo takvih slučajeva (da se migranti ostavljaju bez odeće na granicama EU i proteruju nazad), ovo je prvi put da je tako nešto zabeleženo u Srbiji i to svega nekoliko dana nakon samita o pograničnoj saradnji između Srbije i EU. Pomenuta saradnja uključuje tehničku, logističku i finansijsku pomoć od strane EU, ostavljajući odrešene ruke zemljama poput Srbije (koje još nisu članice EU) da deluju u sivoj parainstitucionalnoj zoni, gde se ne poštuju ljudska prava i demokratski principi. Između ostalog, tu leži i objašnjenje zašto zapad podržava autokratske, populističke režime na svom obodu: iz obostrane koristi.

Srbija se 17. aprila našla na naslovnicama svetskih medija, apostrofirana kao „globalno značajna zemlja”. Australijska rudarska kompanija „Striklend metal” objavila je da je kupila prava na „ogromno nalaziše zlata i bakra” Rogozna u južnoj Srbiji za 37 miliona dolara. „Ovaj projekat ima potencijal da preraste u jedan od najvećih novih rudnika zlata u svetskim razmerama”, objavila je kompanija.

Prvi ešalon najjačih rudarskih multinacionalnih kompanija, uključujući BHP, „Vale”, „Zijin mining”, „Dunde prešes metals” i „Rio Tinto”, već je u Srbiji, koju vide kao jednu od ključnih zemalja za eksploataciju rudnih bogatstava. Već su nad 15 odsto teritorije republike izdate istražne koncesije, dok je rudna renta jedna od najnižih na svetu, što ostavlja ogroman prostor za različite aranžmane. Osim osnovnih i plemenitih metala, retkih minerala, bora, Srbija je bogata i litijumom, a EU očajnički nastoji da se oslobodi uvozne zavisnosti od kineskog litijuma, dok je domaće javno mnjenje sprečava da kod kuće otvara rudnike. Stoga možemo očekivati i ubuduće po medijima sve više uopštenih i prijatnih storija o neograničenim mogućnostima „ekološki bezbednog” vađenja litijuma. I sve veću podršku Zapada.

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista