Smrću smrt uništi

Skoro sve ploče na Groblju oslobodilaca Beograda su iste. Omanji kameni kvadrat sive boje s natpisom. Kad se malo zagledaš u imena, odjednom primetiš: pukovnik Strižov, poginuo u bici kod Budimpešte, želeo da se sahrani u Beogradu! Kapetan Ivanuškin, kapetan Bezdelov, major Zavaruhin i mnogi, mnogi drugi… Svi su oni poginuli kod Budimpešte, ali su želeli da budu sahranjeni u Srbiji… Više nigde u Evropi takvih natpisa nema.

I eto, nakon 80 godina, stojiš ispred tog kamena i razmišljaš: Druže pukovniče, šta li si ti našao ovde u Beogradu za samo nekoliko dana u oktobru ’44?! Šta li ti se tako posebno ovde desilo da si, odlazeći preko Dunava u sigurnu smrt, tražio svojim ratnim drugovima, da te ako pogineš vrate upravo ovde, na srpsku zemlju? Šta si znao o Srbiji u svom dalekom, na primer, sibirskom selu, i šta si stekao, osetio, proživeo ovde, što nisi pronašao koračajući preko pola Evrope? Nema odgovora… Nema ih ni u izveštajima s fronta, niti u obaveštenjima o smrtnom slučaju, koje je dobila tvoja rodbina, niti u dokumentima u vojnim arhivima.

Naša zajednička rusko-srpska istorija, za razliku od svih ostalih, veoma je lična. Politika, diplomatija, savezništvo, sve je to nekako sekundarno. Sve to kao da je izvedeno od nečeg mnogo važnijeg. U ovoj istoriji je put od srca ruskog dobrovoljca carskog pukovnika Rajevskog, koje je večno ostalo u manastiru Svetog Romana kod Đunisa, do zaveštanja sovjetskog pukovnika, komuniste Strižova i njegove nadgrobne ploče u Beogradu, može se izmeriti samo jednom rečju: ljubav. Drugog objašnjenja nema. Šta je moglo da natera mladog, sjajnog i bogatog aristokratu Rajevskog da 1876. godine rizikuje sve i ode u Srbiju u sigurnu smrt? Mislim da je isto ono što je ovde u jesen 1944. osetio pukovnik Crvene armije, koji je otišao da oslobađa Mađarsku, ali zatražio da ga sahrane upravo ovde u Beogradu ako mu se nešto desi. Značaj ove neobične molbe su očigledno prepoznali i njegovi drugovi, koji su u čitavom haosu rata ispunili poslednju želju poginulog oficira…

Danas, na Dan pobede, svoj 91. rođendan slavi, verovatno, najpoznatiji beogradski beli Rus, profesor Andrej Tarasjev. Unuk carskog generala, sin sveštenika ruske crkve u Beogradu, danas jedan od retkih živih svedoka tog perioda. Za razliku od mnogih Rusa, porodica Tarasjev je uoči oslobođenja grada odlučila da ostane u Beogradu. Andrej Tarasjev pamti da je njegov deda tada rekao da ruskom carskom generalu ne priliči da hvata maglu s Nemcima. Posle samo godinu dana, 1945, tragično se završilo po njega, ali tada, u jesen ’44. u Beograd su ušle borbene jedinice Crvene armije, koje su videle pakao…

„Dobro se sećam kako su se mnogi ’crveni’ za koje nas je tada sudbina vezala obraćali mom dedi: ’Vaša ekselencijo’ (kako je priličilo obraćati se generalu u ruskoj carskoj armiji). Bili su slučajevi kada su sovjetski vojnici i oficiri u tajnosti tražili blagoslov od mog oca sveštenika, koji je tada često služio u Ruskoj kapeli na Novom groblju. Lično sam bio svedok kako su mom ocu prilazili sovjetski oficiri i tražili da održi opelo za svoje poginule ratne drugove. Nekoliko puta sam video i one koji su dolazili u Beograd iz Mađarske s telima svojih drugova. Molili su mog oca da održi parastos i pričali mu kako su dovezli poginulog s mađarskog fronta da bi mu ispunili poslednju želju da bude sahranjen u Beogradu. Siguran sam da je razlog za to bio sledeći: ovi sovjetski ljudi su znali da ih niko neće vratiti u otadžbinu i želeli su da ostanu ovde jer su znali ili osećali ovu zemlju kao svoju rodnu, pravoslavnu, slovensku…”

Ove godine nam predstoji obeležavanje 80. godišnjice oslobođenja drage Srbije od nemačkih okupatora. Tako se ispostavilo da su se upravo ove jubilarne godine, u maju, zaređala tri najvažnija praznika: Vaskrs, Đurđevdan i Dan pobede. Posmatrajući danas na te nadgrobne natpise, uviđam duboki smisao! Dan vaskrsnuća Hristovog je dan pobede nad smrću kao takve, smenjuje dan svetog vojnika, pobednika zla, za kojim će uslediti dan naše zajedničke pobede nad realnim ovaploćenjem apsolutnog zla, nad nacizmom. U sovjetskoj tradiciji obeležavanja Dana pobede uvek se provlačio skriveni vaskršnji smisao. U večnoj vatri, koja je postala sekularna verzija Blagodatnog ognja, u pesmama o herojima koji su učinili podvige i postali besmrtni, u minutima ćutanja, koji su pružali mogućnost da se u tišini pomole za pale onako kako je mogao svaki konkretni sovjetski čovek, iako možda i nije znao ni reč molitve. Povratkom Vaskrsa hrišćanska simbolika nije napustila tradiciju obeležavanja Dana pobede. Ne samo da se zadržala već je i stekla novu, još dublju formu. Sama ideja „Besmrtnog puka”, koji u Rusiji okuplja u svoje redove na milione građana, bukvalno je prožeta hrišćanskim smislom. U suštini je to grandiozna litija kada zajedno sa živima idu i pali borci, koji su na taj način pobedili smrt!

Danas, 80 godina nakon rata, mi živimo u svetu, u kom pokušavaju da nam podmetnu osnovne pojmove, u svetu u kom oslobodilac može biti proglašen za okupatora, gde zemlje i narodi koji snose odgovornost za najmonstruoznije zločine u istoriji čovečanstva sebi daju za pravo da sude i okrive one koji su sve žrtvovali radi slobode. Zato tokom ovih vaskršnjih dana posetite Groblje oslobodilaca, pročitajte natpise na pločama kao molitvu, jer je na njima ispisana istorija ljubavi! Srećan Dan pobede! Hristos voskrese!

direktor Ruskog doma