Zašto opozicija ne zna matematiku

Kako se zove opozicija koja ne zna matematiku? Na izborima u Beogradu u decembru prošle godine osvojili su ukupno više glasova od vladajuće većine, ali nisu uspeli da se saberu prostom matematičkom operacijom, kako bi dobili gradonačelnika i gradsku vladu. Desničar ezoterijskog smera, doktor Nestorović, nije želeo u koaliciju ni sa jednima ni sa drugima. Dakle, ni sa naprednjacima, ni sa „Srbijom protiv nasilja”, plus novi DSS, tako da je, umesto da postane tas na vagi, ostao daleko i od tasa i od vage. Staro pravilo u srpskoj politici glasi: ko ne zna da se odmah sabere, taj se odmah oduzima!

Nestorov pokret je brzo stekao disidente, ne zna im se broj, i neki od njih su poželeli da se priklone vlastima. Ali Aleksandar Vučić nije želeo da ima koalicione partnere van svoje ionako preširoke koalicije.

Ne treba biti psiholog pa shvatiti da ne postoji kandidat iza koga bi stala čitava opozicija. Zbir sujeta njihovih lidera jači je od svake matematike i logike, tako da ideja o jednom kandidatu, kome ostali ne bi zabadali nož u leđa, ostaje utopija o kojoj sanjaju samo idealisti iz političke škole naive, mahom prikopčani na društvene mreže.

Vučić je zato mirno čekao da umesto njega lideri stranaka, pokreta i udruženja pojedu jedni druge. Zato nije formirao vlast u Beogradu posle 17. decembra, iako je sa Nestorovićevim frakcijama, uz nekoliko pobegulja iz „Srbije protiv nasilja” i još nekoliko kolebljivaca iz koalicije NADA, o čemu se inače malo govori, mogao da stvori lagodnu većinu u prestonici. Zašto bi delio gozbu kada na svojoj strani ima toliko široku koaliciju koju treba nahraniti, što je pokazalo formiranje vlade na republičkom nivou, sa 31 članom. Ko zapamti sva imena članova vlade i izrecituje ih kao brzalicu, osim eventualno premijera Miloša Vučevića, ima besplatno piće od mene. Uz dva uslova za Miloša: ne sme da gleda u beleške i ne sme da koristi „Gugl”.

Ipak je Vučić bio široke ruke, znajući šta će tek uslediti ako dođe do novih izbora, pa je prihvatao sve zahteve opozicije, a naročito ključni, a to je dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku. Ipak to nije učinio odmah, kako bi se teza o tome da opozicioni lideri daleko preziru jedni druge nego Vučića pokazala tačnom i pukla pred očima biračima.

Raspadom koalicije „Srbija protiv nasilja” na bojkotaše, koje predvode Dragan Đilas i Miloš Jovanović, i na one koji „biraju borbu”, a to su pristalice srpskih ekologa, tj. Zeleno-levog fronta, stvoren je raskol koji je bio jednak poklonu Vičiću, i to upakovanog u mašnicu.

Ali kako se na prvi pogled Vučić ponašao kao pijani milioner, izlazeći u susret zahtevima opozicije, spajanje beogradskih sa lokalnim izborima je tek stvorilo potpunu konfuziju u opozicionom bloku. Šta je nateralo Đilasa da bojkotuje izbore zaista je teško objasniti. A šta je tek nateralo Miloša Jovanovića da krene za njim još je teže objasniti.

Ali sada tek treba zakoračiti u opozicioni lavirint i pronaći izlaz. Naime, i Đilas i Jovanović, po mom sudu, doskora dva najveća opoziciona igrača, nastavljaju da se politički samoubijaju. Ne izlaze na izbore u Beogradu, tamo gde naprednjaci imaju najviše šansi za poraz, ali izlaze u drugim gradovima i opštinama, gde su im šanse daleko manje. Da sam maliciozan, rekao bih da se toga ni Vučić ne bi setio.

Da bi se stvar dodatno iskomplikovala za prosečnog birača, u igru konačno ulazi Savo Manojlović, lider pokreta „Kreni-promeni”. Kako se odavno čekalo da Savo ozvaniči svoju političku kandidaturu, a nekoliko dana pre objavljivanja, Savo i Đilas i njihovi ljudi su razmenjivali međusobne uvrede kao da su bili kod ružičastog Žeksa na brifingu, postalo je jasno da se opozicioni rad sveo na rat za izbor novog lidera. Savo, koji izlazi na izbore svuda, ili Đilas, koji ne izlazi otprilike svuda, osim u Beogradu. Gde je, uzgred, bio gradonačelnik!

Tu opoziciona igra čuda nije završena, jer je donošenjem dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku koji je izglasao republički parlament, kao zakon koji je predložila opozicija, došlo do vrhunca zapleta. Ispostavilo se da su opozicioni kandidati, prikupljajući potpise i sastavljajući liste, otkrili kako su i oni sami menjali prebivalište. Otkud sada to? Zar ta promena adresa nije bila rezervisana samo za naprednjake? Naravno da opozicioni aktivisti, a mnogi među njima i kandidati za odbornike, to nisu radili da bi nešto muljali, već se jednostavno nisu pridržavali zakona koji su podneli i koji je izglasala naprednjačka većina! Glavna promena pomenute dopune zakona odnosi se na to da birači koji su promenili prebivalište posle 3. jula 2023. godine neće moći da glasaju na novoj adresi na predstojećim lokalnim izborima.

Naravno da naprednjački spindoktori ne sede skršenih ruku kad im u krilo padne takav poklon, pa su odmah konstatovali da opozicija ima „fantomske kandidate”, aludirajući na pojam „fantomski birači”, koji je smislila opozicija, aludirajući na navodnu masovnu selidbu birača u Beograd.

Što se tiče Save, on je imao problema i što se nije pridržavao rodne ravnopravnosti prilikom pravljenja spiska kandidata po nekim opštinama. Ukratko, nekoliko lista u nekoliko opština nisu prihvaćene.

Na obaranje lista svoje opozicione kolege upozoravao je Branimir Kuzmanović, predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke. Pre svega one koji su posle 3. jula prošle godine menjali prebivalište. Čak su članovi DS-a preglasani od opozicionih kolega, jer su demokrate insistirale da se drže zakona kao pijani plota. I to zakona koji je pisala opozicija.

Ali Kuzmanović je stara škola, on razume da je bavljenje politikom ozbiljan posao i da se uglavnom svodi na poznavanje zakona i uglavnom dosadnih birokratskih procedura i da za to treba široka stranačka infrastruktura po dubini teritorije, od sela do sela i od solitera do solitera.

Međutim, umesto starih dobrih stranaka ili partija, novo doba je izmislilo razne pokrete, udruženja građana i tome slično, sa obrazloženjem da su potrebni „novi ljudi”. Ispostavilo se da takve novoformirane skupine i lideri, uglavnom regrutovani sa društvenih mreža, osim nekoliko pokliča na svojim nalozima, ne razumeju da treba stvoriti široku mrežu obučenih aktivista, takozvanu stranačku pešadiju, umreženu sa mesnim ili gradskim odborima i centralom stranke iz koje treba upravljati celokupnim sistemom.

Uzmimo za primer SPO, koji da gotovo i ne postoji, ako ne računamo Vuka Draškovića, Danu i Sašu Čotrića. Ali svuda po Srbiji naći ćete ponekog aktivistu iz Srpskog pokreta obnove koji zna da je zaboravljen, ali bi odmah skočio na poziv Vuka, da ovaj samo hoće, i za čas mobilisao ljude, obnovio mesni odbor i javio centrali. Takvi su Šešeljevi radikali, čiju je školu preuzeo Vučić i usavršio je do savršenstva. Takvi su socijalisti, skoro do savršenstva. Takva je bila Demokratska stranka u vreme Zorana Đinđića i njeni ostaci još postoje, ali samo u depresivnim pojedincima koji se sećaju kako je Đinđić organizovao demokrate kao korporaciju, sa gotovo vojničkim hijerarhijskim sistemom.

Raspadom demokrata nestao je takozvani građanski blok, a taj trenutak je započeo maja 2012, kada je njihov izborni štab za vikend drugog kruga predsedničkih izbora umesto da bude u centrali DS-a i sprovede izborni dan i noć u centrali stranke, sedeo u Minhenu i gledao finale kupa šampiona između Bajerna i Čelsija. U Minhenu je pobedio Čelsi, a u Beogradu Toma Nikolić. Kada čujete Vučića da često pominje kako opozicija voli da ide na holidej, pa još i izbore zakaže blizu nekog praznika, tačno znam na šta misli. Uostalom, on je bio šef Tominog izbornog štaba. Sada je šef svog izbornog štaba. To što mu spočitavaju da se nikada nije bavio ničim drugim, nego samo politikom, krije tajnu zašto ne gubi izbore! Kada u opoziciji to shvate, imaće šansu.