Pr­va že­tva u ju­žnom Ba­na­tu

Ba­va­ni­šte – Ba­va­ni­štan­ski bi­lja­ri pod­se­ća­ju da pr­vi u nji­ve ula­ze, a po­sled­nji iz ata­ra iz­la­ze, jer za njih se­zo­na tra­je od po­čet­ka mar­ta do zi­me. To po­tvr­đu­je i sli­ka sa oko osam hek­ta­ra ka­mi­li­ce i 10 ar­ti­čo­ke, gde ma­ši­ne Zo­ra­na To­mi­ća ski­da­ju pr­vi ovo­go­di­šnji rod u ju­žnom Ba­na­tu. Uz ne­pre­kid­nu strep­nju ho­će li usev do­bi­ti do­volj­no vla­ge, ki­ša je sti­gla u vre­me že­tve, te je oba­lje­na na na­kva­še­nim nji­va­ma. Ipak, po pr­vim pro­ce­na­ma, kva­li­tet ro­da je do­bar, ali je pri­nos oma­nuo za če­tvr­ti­nu.

„Ne­do­sta­tak pa­da­vi­na to­kom ve­ge­ta­ci­je uzeo je da­nak, ali kva­li­tet ni­je loš. Ka­mi­li­ce sam ski­nuo oko 2,5, a ar­ti­čo­ke oko 3,5 to­ne po hek­ta­ru, što je so­lid­no, ali za oko 25 po­sto ma­nje ne­go pro­šle go­di­ne. Ce­na ro­be u sve­žem sta­nju za da­lju pre­ra­du, ka­ko je ja pro­da­jem, za ka­mi­li­cu je 30 di­na­ra, a za ar­ti­čo­ku 15 di­na­ra za ki­lo­gram, a mo­gla bi bi­ti vi­ša. To uspe­va­mo da pre­mo­sti­mo ko­li­či­na­ma. S dru­ge stra­ne, na­ši tro­ško­vi su fik­sni i kre­ću se za ka­mi­li­cu oko 600 do 700, a za ar­ti­čo­ku oko 450 evra po hek­ta­ru, uz ogro­man i sta­lan rad na po­lju”, pri­ča za „Po­li­ti­ku” ovaj uzor­ni pro­iz­vo­đač le­ko­vi­tog bi­lja, ko­ji je i pred­sed­nik Udru­že­nja „Bi­lje” iz Ba­va­ni­šta.

Tu je i si­ro­vin­ska ba­za na oko 750 hek­ta­ra, pa i sta­ci­o­ni­ra­ni naj­ve­ći pre­ra­đi­vač­ki po­go­ni u Sr­bi­ji. Taj­na je, ka­žu ov­de, do­bra ze­mlja iz ko­je ne ni­če sa­mo ono što ni­je po­sa­đe­no, ogrom­no is­ku­stvo du­go vi­še od po­la ve­ka. Sa­da, ob­ja­šnja­va Zo­ran – ma­nje je ruč­nog i mno­go vi­še ma­šin­skog ra­da. Ka­len­dar po­tvr­đu­je da ov­da­šnji bi­lja­ri u nji­ve ula­ze u ra­no pro­le­će i po­sled­nji sa njih iz­la­ze, po­čet­kom no­vem­bra.

„Već za ne­de­lju da­na če­ka nas ubi­ra­nje ehi­na­cee i men­te, a na­kon to­ga sle­di že­tva pi­sko­vi­ce, od­no­sno grč­kog se­me­na. Ni sa ar­ti­čo­kom ni­smo go­to­vi, pa će bi­ti još bar dve- tri že­tve do kra­ja se­zo­ne. Još dok ski­da­mo rod sa po­sled­njih par­ce­la, kre­će u je­sen ora­nje i fre­zi­ra­nje i sad­nja po­je­di­nih vr­sta.

On­da ide špar­ta­nje i ko­pa­nje, jer mi mo­ra­mo da oprav­da­mo ono „le­ko­vi­to”, a to zna­či da ne sme da u nji­ve uđe ni­šta što ne va­lja, pa se sve is­klju­či­vo ruč­no ra­di, od stru­ka do stru­ka. Ber­ba po­či­nje ka­ko šta do­spe­va, a tra­je sve do ka­sne je­se­ni, ka­da se ski­da be­li slez. Mno­go je po­sla či­ta­ve go­di­ne, a za sa­da sve što je na nji­va­ma do­bro na­pre­du­je”, do­da­je To­mić, ko­ji ima i po­sao vi­še, jer se ba­vi i pro­iz­vod­njom se­me­na i sad­ni­ca me­li­se, na­ne, be­log sle­za i mi­lo­du­ha. Sve to ima do­bar pla­sman na tr­ži­štu, ma­da To­mić zbog ve­li­kih ko­li­či­na bi­lja, ko­je pro­iz­vo­di, rod da­lje ne pre­ra­đu­je, već svež pre­da­je ot­ku­plji­va­či­ma na tri punk­ta u se­lu.

Si­stem je odav­no raz­ra­đen i uho­dan, jer je u se­lu še­zde­se­tak uz­ga­ji­va­ča, ko­ji do­bro dr­že ko­rak sa ra­ta­ri­ma. Ov­de, u Ba­va­ni­štu, ne be­že od isti­ne da bla­go­dar­no bi­lje le­či i bes­pa­ri­cu i da se od tog po­sla mo­že „ubra­ti” od­lič­na za­ra­da. O ci­fra­ma, ipak ne­će da go­vo­re, u stra­hu od ja­kih na­slo­va ko­ji ih pra­te, ali ov­da­šnji bi­lja­ri tvr­de – si­gur­no je is­pla­ti­vi­je od ra­tar­stva, pa i de­se­to­stru­ko, ali je isto to­li­ko vi­še i ra­da na po­lji­ma to­kom či­ta­ve go­di­ne.