Večeras kontrolno „merenje” za Evropu

Poslednje kolo prvenstva države u fudbalu nema takmičarski značaj ni za Partizan, ni za kragujevački Radnički, koji se sastaju večeras (18 č) na stadionu u Humskoj ulici. Oba tima su izborila mesto u vozu, koji kreće ka Evropi.

Baš zbog toga je ovo prilika da vide čime raspolažu za to putovanje. Razume se, želja svake ekipe (pa i naših) jeste da što duže ostanu na međunarodnoj liniji.

Ovaj okršaj je baš zgodna prilika da se obavi kontrolno „merenje” za Evropu. Neopterećeni rezultatom oba sastava bi mogla da izađu na igralište kao da je to početak tog puta, to jest da ne igraju kao protiv suparnika iz naše lige, nego da zamisle da je pred njima neko od onih koga će pred njih da stavi žreb Uefe.

Dakle, umesto spore igre, s dodavanjima unazad ili najbližem do sebe, čekanja da protivnik pogreši, trebalo bi da nametnu visok tempo, da u napadu budu prodorniji, a u odbrani britkiji, da vezni red pusti mašti na volju, pa da vidi koliki su mu dometi, da svaki igrač pojedinačno bude preduzimljiviji, da pokuša nešto na šta se ne bi usudio da je ovo dvoboj od koga zavisi sudbina.

Igra na sigurno, uspavljujuća, kod nas i prolazi, ali u međunarodnoj areni nikako. Zbog toga naši predstavnici retko kad dobace do tamo gde su priželjkivali. Ne mogu sebe da prilagode onome što ih očekuje kad iziđu na megdan protivnicima iz sveta u kome je drugačiji pristup. Jednostavno, ovde zavaravaju sami sebe ako pobede da je to jedino što je važno, a ako izgube onda zavaravaju i sve oko sebe: „To je fudbal, idemo dalje”. I umesto da se ide dalje na taj način se u stvari ne samo tapka u mestu, nego se od tolikog tapkanja polako tone u zemlju.

Najvažnije je da se raščisti s tim šta se hoće. Ukoliko se prepuste sreći, onda je bolje i da ne prekorače kućni prag. Ko zna kakve sve nepogode vrebaju na putu u nepoznatim zemljama. Mnogo je naših timova oborio vetar i to tek što je počeo da duva.

I nije toliko stvar u tome da se pobedi. Mnogo je važnije da se pruži najviše što se može, pa, bože moj, neka se i izgubi s velikom razlikom, ali bar se zna da je to realan odnos snaga, a ne da se vajkamo kako je moglo i bolje, međutim, nije nam se dalo.

Pobeda Atalante u finalu Lige Evrope protiv Bajera (3:0) odličan je putokaz. Prosečan italijanski tim je onemogućio prvaka Nemačke, koji je u svojoj zemlji ne samo nadvisio i Bajern, nego se izborio za svoje prvo šampionsko zvanje bez izgubljene bitke.

Da klub iz Bergama i nije osvojio evropski trofej ocena njegove igre, onakve kakvu je prikazao u Dablinu, bila bi vrlo visoka. Ušao je u meč da nametne ono što mu odgovara, njegovi igrači su bili odlučni, nisu se kolebali, trčali su i sprovodili taktiku, koja nije odgovarala nemačkoj ekipi. Nisu ustuknuli pred protivnikom, koji je ove sezone mleo sve pred sobom, nisu posustali pod teretom koje nosi takva utakmica, nisu su se, kako odavno govore naši treneri, uplašili od pobede kad su poveli s 2:0 za koje su, valjda kao opravdanje, skovali da je to najopasniji rezultat za onoga ko vodi...

Zbog toga „crno-beli” i Kragujevčani ne treba da se uhvate ukoštac da bi istekao šampionat, da otaljaju posao, nego da počnu angažovanje za ono što im sledi, da njihovi stručnjaci, a i igrači (i oni koji će da ostanu, i oni koji će da odu, a i oni koji će da dođu) vide na čemu su, koliko mogu da izdrže duel po evropskim pravilima, šta mogu da smisle i sprovedu u delo, kako da osujete protivničke namere...

I, što odavno više nije važno, a trebalo bi da bude na prvom mestu: jeste da igraju tako da to neko želi da gleda i da plati za to. U našem profesionalizmu, u kome nema kluba bez finansijskih teškoća, smeće se s uma da se sve zasniva na punim tribinama, ali ne s onima koji su ih dobili na upravljanje, nego s publikom koja je kupila ulaznice i došla da gleda – fudbal!