Вечерас контролно „мерење” за Европу

Последње коло првенства државе у фудбалу нема такмичарски значај ни за Партизан, ни за крагујевачки Раднички, који се састају вечерас (18 ч) на стадиону у Хумској улици. Оба тима су изборила место у возу, који креће ка Европи.

Баш због тога је ово прилика да виде чиме располажу за то путовање. Разуме се, жеља сваке екипе (па и наших) јесте да што дуже остану на међународној линији.

Овај окршај је баш згодна прилика да се обави контролно „мерење” за Европу. Неоптерећени резултатом оба састава би могла да изађу на игралиште као да је то почетак тог пута, то јест да не играју као против супарника из наше лиге, него да замисле да је пред њима неко од оних кога ће пред њих да стави жреб Уефе.

Дакле, уместо споре игре, с додавањима уназад или најближем до себе, чекања да противник погреши, требало би да наметну висок темпо, да у нападу буду продорнији, а у одбрани бриткији, да везни ред пусти машти на вољу, па да види колики су му домети, да сваки играч појединачно буде предузимљивији, да покуша нешто на шта се не би усудио да је ово двобој од кога зависи судбина.

Игра на сигурно, успављујућа, код нас и пролази, али у међународној арени никако. Због тога наши представници ретко кад добаце до тамо где су прижељкивали. Не могу себе да прилагоде ономе што их очекује кад изиђу на мегдан противницима из света у коме је другачији приступ. Једноставно, овде заваравају сами себе ако победе да је то једино што је важно, а ако изгубе онда заваравају и све око себе: „То је фудбал, идемо даље”. И уместо да се иде даље на тај начин се у ствари не само тапка у месту, него се од толиког тапкања полако тоне у земљу.

Најважније је да се рашчисти с тим шта се хоће. Уколико се препусте срећи, онда је боље и да не прекораче кућни праг. Ко зна какве све непогоде вребају на путу у непознатим земљама. Много је наших тимова оборио ветар и то тек што је почео да дува.

И није толико ствар у томе да се победи. Много је важније да се пружи највише што се може, па, боже мој, нека се и изгуби с великом разликом, али бар се зна да је то реалан однос снага, а не да се вајкамо како је могло и боље, међутим, није нам се дало.

Победа Аталанте у финалу Лиге Европе против Бајера (3:0) одличан је путоказ. Просечан италијански тим је онемогућио првака Немачке, који је у својој земљи не само надвисио и Бајерн, него се изборио за своје прво шампионско звање без изгубљене битке.

Да клуб из Бергама и није освојио европски трофеј оцена његове игре, онакве какву је приказао у Даблину, била би врло висока. Ушао је у меч да наметне оно што му одговара, његови играчи су били одлучни, нису се колебали, трчали су и спроводили тактику, која није одговарала немачкој екипи. Нису устукнули пред противником, који је ове сезоне млео све пред собом, нису посустали под теретом које носи таква утакмица, нису су се, како одавно говоре наши тренери, уплашили од победе кад су повели с 2:0 за које су, ваљда као оправдање, сковали да је то најопаснији резултат за онога ко води...

Због тога „црно-бели” и Крагујевчани не треба да се ухвате укоштац да би истекао шампионат, да отаљају посао, него да почну ангажовање за оно што им следи, да њихови стручњаци, а и играчи (и они који ће да остану, и они који ће да оду, а и они који ће да дођу) виде на чему су, колико могу да издрже дуел по европским правилима, шта могу да смисле и спроведу у дело, како да осујете противничке намере...

И, што одавно више није важно, а требало би да буде на првом месту: јесте да играју тако да то неко жели да гледа и да плати за то. У нашем професионализму, у коме нема клуба без финансијских тешкоћа, смеће се с ума да се све заснива на пуним трибинама, али не с онима који су их добили на управљање, него с публиком која је купила улазнице и дошла да гледа – фудбал!