Vikend-uplate Berlina za podrivanje Beograda

Moralna pobeda Srbije prilikom glasanja o rezoluciji o Srebrenici na osnovu prvih reakcija ozbiljno je uzdrmala Berlin sudeći po odluci da pozamašnu svotu novca uplate na račune onih političkih aktera koji ih bespogovorno podržavaju. Na račune nekih pokreta za vikend su stigle uplate iz Nemačke, namenjene za završne dane predizborne kampanje. Pod izgovorom da se desetine hiljada evra daju za razvoj demokratije u Srbiji, neki kandidati za gradonačelnike i odbornike su deo novca potrošili za iznajmljivanje predizbornog autobusa, kupovinu raznog propagandnog materijala i zakupljivanje bilborda u Beogradu.

To što su pre koji dan uradile neke nemačke nevladine organizacije, koje su inače pod direktnom kontrolom nekih partija vladajuće koalicije u ovoj zemlji, nije ništa novo. Vlade u ovom delu Evrope koje vode politiku u nacionalnom interesu proteklih godina su na meti nekih uticajnih finansijskih i obaveštajnih krugova na Zapadu. U njihovom fokusu su Srbija i Mađarska, zemlje u kojima se predsednik Aleksandar Vučić i premijer Viktor Orban trude da vode politiku usmerenu na bolji život građanima, vodeći računa o tradicionalnim porodičnim vrednostima. Da bi se oslabio njihov, pre svega, međunarodni uticaj, proteklih godina je uloženo na desetine miliona evra. Najčešće za neosnovanu kritiku politike koju vode Beograd i Budimpešta. Glavni cilj je promena politike i priklanjanje uniformnom mišljenju koje ne priznaje drugačije stavove od onih zasnovanih na tome da je NATO ne samo vojni već i ideološki guru.

Kao po indigu, gotovo isti scenario koji se primenjivao nedavno u Mađarskoj sada je na sceni u Srbiji. Posle parlamentarnih izbora 2022. godine mađarska vlada je objavila više izveštaja obaveštajnih agencija s kojih je skinuta oznaka tajnosti. U njima se navodi da je opozicioni savez primio više od tri milijarde forinti (oko osam miliona evra) od nevladine organizacije sa sedištem u SAD za svoju kampanju. U intervjuu bivšem voditelju Foks njuza Takeru Karlsonu Orban je istakao da je novac američkih poreskih obveznika korišćen za finansiranje kampanje da on izgubi izbore. Opozicione stranke pak negirale su optužbe, navodeći da su sredstva došla od mađarskih državljana koji žive u inostranstvu.

Da ideolozima ponestaje ideja, ali i novca svedoče reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je nedavno izjavio da nije nikakva tajna da se iz inostranstva iz raznih fondova finansiraju neke opozicione grupe na lokalnim izborima. „Zna se ko koga finansira, nije to neka tajna. Imate grupu građana u Čačku kojima sa strane daju po 40.000–50.000 evra za lokalne izbore da bi pobedili Todorovića i SNS. Nešto stiže iz Nemačke, nešto od Rokfelera, nešto odavde, nešto odande. Ljudi misle da je to pitanje samo lokalnih izbora, da je kanalizacija važna, putevi nikada ih više nismo gradili. Nije glas samo za ljude na lokalnom nivou već i za one koji vode ovu zemlju”, poručio je Vučić.

Na osnovu nezvaničnih informacija srpskih bezbedonosnih službi primećeno je da su od septembra povećane uplate za neke izborne liste, prvo za decembarske izbore. Uplate su multiplikovane od početka ove godine, ali ipak u mnogo manjem iznosu nego u susednoj Mađarskoj. Sociolog Vladimir Vuletić kaže za „Politiku” da Zakon o finansiraju političkih aktivnosti izričito zabranjuje finansiranje političkih stranaka od „stranih država; stranih fizičkih i pravnih lica, osim međunarodnih političkih udruženja”. „Naravno, ovde govorimo o legalnim tokovima novca. Međutim, kada su mogućnosti u pitanju postoje i nelegalni i netransparentni načini finansiranja bilo preko računa drugih pravnih i fizičkih subjekata, bilo na druge načine koji nisu u skladu sa zakonom”, kaže Vuletić.

I marketinški stručnjak Nebojša Krstić kaže da ovaj zakon propisuje pravila i ograničenja u vezi sa finansiranjem političkih kampanja. Za naš list navodi da strana fizička ili pravna lica ne smeju finansirati političke stranke, kandidate ili izborne kampanje u Srbiji. To je u skladu sa ciljem osiguranja transparentnosti, integriteta i demokratskog procesa izbora. „Međutim, onaj ko je hteo da doskoči državi, dosetio se da ukoliko stranke ne smeju da dobijaju novac od stranaca, to mogu da čine grupe građana. Otud imate stalnu tendenciju da se postojeće stranke opozicije ruiniraju i imamo proliferaciju različitih udruženja građana koja nastupaju na izborima stalno menjajući nazive i saveze, a kojima je jedina konstanta da su finansirane iz inostranstva”, ističe Krstić.

Postavlja se pitanje da li je to legitimno i da li te partije i pokreti koji su na platnom spisku nekih stranih kompanija imaju obaveza prema njima. Naivno bi bilo verovati da se novac daje na „lepe oči”, jer upravo na Zapadu se zna da nema besplatnog ručka. Vladimir Vuletić kaže da legitimnost može biti sporna kada se nešto radi u skladu sa zakonom, ali nema podršku većine ili kada zakoni više ne odgovaraju stavovima javnog mnjenja. Do sada, međutim, niko nije podneo zahtev za promenu zakona da bismo mogli da tvrdimo da li bi takvo finansiranje moglo biti legitimno, odnosno da li ima podršku javnosti.

„Kada je o obavezama reč, što je način finansiranja manje transparentan, time su i obaveze prema finansijerima veće jer nema jasnih uslova pod kojima se sredstva uzimaju. Takve obaveze se uglavnom preuzimaju u vidu ’šargarepe’, odnosno obećanja ili izgleda da će se finansiranje nastaviti ako se ispune očekivanja finansijera. Čak i tamo gde je finansiranje dozvoljeno kao, na primer, u slučaju finansiranja nevladinih organizacija ili naučnih instituta, odnosno gde ne postoji nikakva obaveza da se ispune bilo kakva formalna očekivanja finansijera, postoje nepisana pravila kojih se drže oni koji žele da dobiju sredstva. Osnovno pravilo je da se orijentišu prema vizijama finansijera, odnosno da prepoznaju njihove orijentacije i očekivanja. U želji da budu prepoznati kao solidan lokalni partner mnogi domaći akteri neretko pokušavaju da nadmaše ta očekivanja”, naglašava Vuletić.

A Nebojša Krstić kaže da je ovde, u krajnjoj liniji, sve i nelegalno i nelegitimno. Navodi da u zemlji u kojoj Ustav garantuje ravnopravnost svih građana, u izbornoj trci imamo građane koji idu pod firmom grupe građana ili pokreta, a imaju neka prava koja građani u trci pod zastavom stranke nemaju. „Mislim da je ovo stanje neodrživo i da bi parlament morao da porazmisli o doradi Zakona o finansiranju političkih aktivnosti i njegovom usaglašavanju sa Ustavom Srbije. Sledeća problematična stvar jesu i ciljevi stranaca koji troše svoj novac na neke učesnike izbornih trka u Srbiji. Oni svakako nisu ljubitelji humanizma i renesanse i ne troše novac da bi unapredili demokratiju u Srbiji. U pitanju su jasni ekonomski ili politički interesi”, kaže Krstić i navodi skorije primere. Kaže da je recimo organizacija Save Manojlovića, koja je obilato na inostranim donacijama, organizovala višemesečnu blokadu Beograda i Srbije u kojoj je, osim maltretiranja građana, cilj bio da se spreči da Srbija eksploatiše svoj litijum.

„Za to vreme zemlje iz kojih su donacije stizale ubrzano su se pripremale u eksploataciju svog litijuma. Pa onda različite ad hok grupe koje su sprečavale da se vadi kamen iz lokalnih kamenoloma neophodan za izgradnju putne infrastrukture. Kao da je neko svesno i planski pokušavao da Srbiju omete u svim elementima neophodnim za njen ekonomski napredak. Pa onda, setimo se svih nevladinih organizacija kojima je dugogodišnji cilj bio da se u svest građana implantira misao o ’genocidu u Srebrenici’. Ovih dana smo videli i zašto im je to bilo važno”, navodi Krstić.

Bivši savetnik za medije predsednika republike kaže da su mediji neizostavni deo priče i da su oni lažno nezavisni, finansirani iz inostranstva, kojima je glavni cilj da se kriminalizuje i satanizuje srpska vlast, da se svakodnevno unosi panika u gledaoce i čitaoce. „Cilj je da se ideja uličnog nasilja učini legitimnom i da se antisrpski šovinistički narativ plasira iz Beograda, a ne samo iz Prištine, Zagreba, Sarajeva i Podgorice. I naravno, da se svaki spin Albina Kurtija plasira kao činjenica koju je nepotrebno dokazivati”, naglašava Krstić.

Obojica sagovornika kažu da je se na ovaj način pokušava vršenje uticaja na unutrašnju i spoljnu politiku Srbije. Vladimir Vuletić navodi da uticaj koji strane države ili transnacionalne organizacije vrše retko kada direktan. Kaže da se on više ostvaruje uspostavljanjem bliskih kontakta, „tapšanjem po ramenu”, finansiranjem različitih projekta koji ne moraju uvek nužno biti politički orijentisani. „Ključna je, međutim, težnja lokalnih aktera da prepoznaju želje stranaca i da te želje projektuju kao sopstvene pogleda na svet. Nije teško prepoznati aktere koji žele da se dopadnu i preporuče stranim akterima očekujući da će od toga imati koristi. Postoje, naravno, i direktni uticaji, ali tu je već reč o špijunskim aktivnostima kojima se bave tajne službe daleko od očiju javnosti pa se o tome malo zna van krugova koji prate te aktivnosti. Najzad, ne treba izgubiti iz vida da postoje i oni lokalni akteri koji otvoreno traže podršku od stranaca da bi ostvarili svoje političke ciljeve”, zaključuje Vuletić.

Šta piše u Zakonu o finansiraju političkih aktivnosti

U Srbiji politički subjekti (političke stranke, koalicije stranaka ili grupe građana) dobijaju novac iz budžeta, od kojeg mogu da plate deo ili sve troškove kampanje. Mogu da finansiraju kampanju novcem koji je stranka prikupila pre izbora, kao i od priloga. O svim prihodima i troškovima moraju da vode evidencije i da podnose izveštaje Agenciji za sprečavanje korupcije, a agencija treba da objavi i kontroliše te izveštaje, te da podnosi prijave protiv onih koji su kršili pravila. Svaki učesnik u kampanji mora u roku od osam dana da objavi podatak da je dobio novčani prilog ili besplatnu uslugu ako je vrednost veća od prosečne plate.

Kampanju ne smeju da finansiraju ni strane države, strane firme i druga strana pravna lica ili strani državljani, ni novcem, ni besplatnim uslugama. Od ove zabrane izuzete osobe koje imaju i srpsko državljanstvo (pored stranog), kao i firme koje možda imaju stranog vlasnika, ali su registrovane u Srbiji kao domaća pravna lica, što možete proveriti na sajtu Agencije za privredne registre. Maksimalna vrednost davanja na godišnjem nivou, koje jedno pravno lice može dati političkim subjektima za redovan rad, iznosi najviše 30 prosečnih mesečnih zarada. Davanje čija je vrednost na godišnjem nivou veća od jedne prosečne mesečne zarade javno se objavljuje.

Politički subjekat je dužan da davanje objavi na svom veb-sajtu u roku od osam dana od dana kada je vrednost davanja premašila iznos jedne prosečne mesečne zarade. Uz to su propisana pravila, pa tako uplata ne sme da bude u gotovom novcu niti anonimna – dozvoljen je samo prilog koji davalac uplati sa sopstvenog tekućeg računa. Još važnije, zabranjeno je finansiranje kampanje preko trećeg lica i prikrivanje identiteta davaoca priloga.