Zapad neće Bošnjacima dati državu

Bosna i Hercegovina može opstati jedino kao konfederacija tri entiteta bez stranog prisustva koja bi ekspresno kao takva ušla u Evropsku uniju. To bi bila jedina varijanta koja bi održala BiH u životu. U suprotnom BiH će se neminovno raspasti, nadam se mirno, a Republika Srpska će potražiti novi put.

Neobavezujuća rezolucija u Srebrenici usvojena u GS UN već sad proizvodi veliki broj negativnih političkih posledica po BiH. Države koje su podržale rezoluciju su uspele da proces pomirenja vrate unazad, da duboko podeljenu BiH još više podele i da pokažu celom svetu da za njih ne važi Ustav BiH kad su njihovi (geo)politički interesi u pitanju. Dakle, BiH definitivno nije profitirala od ove rezolucije, ali jeste Republika Srpska. Svaki postupak na međunarodnom planu koji umanjuje poziciju BiH i ubrzava njen raspad indirektno koristi Republici Srpskoj. A ova Pirova pobeda kolektivnog Zapada u UN upravo stvara ovakve posledice, kaže u intervjuu za „Politiku” Aleksandar Vranješ, ambasador Bosne i Hercegovine u Republici Srbiji.

Šta je Sarajevo dobilo izglasavanjem ove rezolucije? Na koje sve načine će pokušati da je iskoristi?

Cenim da Sarajevo nije steklo mnogo benefita od izglasane rezolucije o Srebrenici, možda jedino na identitetskom planu. Naime, događaji u Srebrenici iz jula 1995. godine se mogu posmatrati i kao osnivački mit bošnjačke nacije. Iz te perspektive vidi se određena korist za Bošnjake, jer je celi proces u vezi s pripremom i usvajanjem rezolucije praćen vidnom političkom homogenizacijom njihovog korpusa širom sveta. Taj „antropološki” benefit na nivou jačanja njihovog kolektivnog identiteta i identifikacije sa stradanjem u Srebrenici je svakako vidan. Međutim, na političkom planu benefiti su mnogo skromniji. Ako uzmemo činjenicu da je jedino Bošnjacima stalo do budućnosti Bosne i Hercegovine, onda se možemo zapitati u čemu se ogleda korist od rezolucije s obzirom na to da je danas BiH doslovno na izdisaju. Narodski rečeno, oni danas seku BiH zbog kila identitetskih benefita. I to zbog neobavezujuće rezolucije UN, koja je iz perspektive unutrašnjih procedura u BiH i nelegalna i nelegitimna. Ona za BiH na unutrašnjem operativnom planu ne postoji. Potpuna je iluzija da će je moći iskoristiti da bi obnovili tužbu protiv Srbije ili tražili ratne reparacije, bar dok je Republika Srpska u sastavu ove državne zajednice.

S obzirom na to da se predlog rezolucije na dnevnom redu UN našao protivpravno, jer ga je podržao samo bošnjački deo institucija BiH, kako objašnjavate činjenicu da se takvi potezi tolerišu na međunarodnoj sceni?

Jasno je da je i Nemačkoj kao predlagaču rezolucije BiH bila na poslednjem mestu na skali njihovih interesa. Da li je u pitanju „pranje” njihove genocidne prošlosti, manipulisanje turskom dijasporom pred izbore, slepa poslušnost zahtevima SAD ili nešto drugo, vidno je da za Nemačku bol majki iz Srebrenice nije primarni pokretač, uostalom kao ni za većinu zemalja koje su podržale rezoluciju. Nema dileme da su vođeni drugim interesima u čiju svrhu je poslužila ova farsa u generalnoj skupštini. Kada je interes kolektivnog Zapada u pitanju, tad ne važe ni međunarodno javno pravo niti konvencije, a kamoli Ustav BiH. Da ne bi zvučalo kao preterivanje, hajde da hipotetički anketiramo ambasade kolektivnog Zapada u Beogradu pitanjima: da li je za njih još uvek na snazi Rezolucija 1244; gde je rezolucija Saveta bezbednosti na osnovu koje je bombardovana Srbija 1999. godine; koja je rezolucija ili konvencija UN dozvolila NATO-u upotrebu granata sa osiromašenim uranijumom u agresiji na Srbiju i Republiku Srpsku? Zatim ćemo dodati: da li je bilo genocida na Bliskom istoku poslednje dve decenije i kako to da avganistanska, iračka, sirijska, libijska i sva druga deca nastradala u ratovima za interese kolektivnog Zapada ne zaslužuju pijetet UN, dok bošnjački vojnici nastradali u operacijama oko Srebrenice jula 1995. godine zaslužuju? Mislim da anketa ne bi bila popunjena, ali odgovori bi bili poznati.

Čini se da je istovetna situacija i sa Kristijanom Šmitom, koji nema pravni osnov za svoje delovanje u BiH?

Naravno da nema. Kolektivni Zapad tvrdi da je Šmit izabran glasovima Saveta za implementaciju mira (PIK) i da nema potrebe da ga potvrđuje Savet bezbednosti UN kako nalaže Aneks 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma i što je važilo za sve prethodne visoke predstavnike. PIK nije definisan niti formiran u Dejtonu nego u Londonu i nikada ga nakon toga nije verifikovao Savet bezbednosti. Znači, Šmita je izabralo vansporazumno ad hok telo kojeg kolektivni Zapad tretira po važnosti kao naddržavnu instituciju koja upravlja našim životima na bazi sile. I kad oni kažu da je Šmit visoki predstavnik to bi trebalo da bude zakon za sve u BiH. Naravno da Republika Srpska to ne prihvata. Ako želimo da precizno definišemo Šmita i njegovu ulogu, reći ćemo da je on predstavnik nemačke vlade i agent američkog uticaja u BiH. Njega čuvaju pripadnici kriminalističke državne policije Bavarske sa diplomatskim pasošima Nemačke, a u UN može da uđe samo kao gost na poziv zemlje koja predsedava Savetu bezbednosti. Toliko o tom tobož predstavniku međunarodne zajednice u BiH, koji je samo puki izvršilac naredbi iz američke ambasade u Sarajevu. Bilo bi zanimljivo pitati nemačku vladu koja je njihova institucija zadužena za finansiranje, koordinaciju, nadgledanje i usmeravanje Kristijana Šmita? Ili kako država Bavarska tretira aktivnosti vlastitih policajaca u inostranstvu zaduženih za Šmitovu bezbednost i iz kojih sredstava ih plaćaju? Da li će biti transparentni pa nam dati odgovore na ova pitanja? Čisto sumnjam.

Rezultat glasanja je takav da je srebrenički narativ zapravo okrnjen. Sve je više i materijalnih dokaza o falsifikovanju broja sahranjenih žrtava, Vlada RS je nedavno objavila i podatke o 90 živih osoba čija se imena nalaze na spisku stradalih u Srebrenici. Najavljeno je da će takvih podataka biti još.

Ovaj objavljeni spisak je nekad bio i duži jer je određen broj lica uklesanih u Memorijalnom centru Potočari umrlo prirodnom smrću nakon rata. I ovo nije jedini dokaz da se manipuliše brojevima nastradalih u događajima iz jula 1995. godine. Poznat je slučaj prenosa tela oca direktora Memorijalnog centra Potočari Emira Suljagića, koji je nastradao 1992. godine u okolini Bratunca, a onda 2005. godine ekshumiran i sahranjen ponovo u Potočarima kao žrtva događaja iz jula 1995. godine. Uz sve ovo treba dodati i činjenicu da je i danas, 29 godina nakon zločina u Srebrenici, još uvek broj sahranjenih u memorijalnom centru manji od navodnih 8.372 žrtve. Iako je neupitno da se ratni zločin desio u Srebrenici, ove manipulacije uklesavanjem imena živih ljudi u spomen-području, pa do prenosa ranije nastradalih sa nekih drugih bojišta, ostavljaju veliku sumnju.

Čini li vam se da je politička odluka o pokretanju postupka stavljanja genocidnog žiga na srpski narod zapravo ujedinila Srbe više nego do sada?

Srpski narod je žrtva genocida i naravno da se opire istorijskom revizionizmu i pokušaju da se u istu kategoriju stave Srebrenica i mnogostruko veće žrtve postradale u Jasenovcu, Jajincima, Šumaricama, Prebilovcima, Garavicama, Donjoj Gradini, Jadovnu, Pagu, Starom Brodu i mnogim drugim stratištima i gubilištima za Srbe, u kojima nisu pošteđene žene, deca i stari. Srpski narod se opire tim pokušajima i kao što vidite imamo razumevanje i Izraela, ali i mnogih drugih država koje takođe ne negiraju zločin u Srebrenici, ali i te kako dovode u pitanje upotrebu pojma genocid.

Ima li pravde za srpske žrtve u BiH?

Nažalost, pravdu za srpske žrtve u građanskom ratu u BiH još uvek nismo dočekali i pitanje je da li će ikada i stići. Samo uzmite u obzir da je u ratu stradalo oko 30.000 Srba i pogledate ukupan broj presuđenih zatvorskih kazni zbog ratnih zločina nad Srbima, sve će vam biti jasno.

Kako ocenjujete sudski postupak protiv Milorada Dodika, čini se da je otvorio vrata za slične procese u BiH?

Već smo spominjali Šmita i njegovu nelegalnost. Zamislite da u 21. veku u jednoj državi za koju kolektivni Zapad tvrdi da je suverena, jedan nemački uljez nametne izmene Krivičnog zakona u kojima navede da je nepoštovanje njegove volje krivično delo zbog kojeg možete otići u zatvor i zbog kojeg vam se oduzima pravo na obavljanje dužnosti. To je doslovno dokaz da u BiH vlada najcrnja diktatura. I danas po toj osnovi sude Miloradu Dodiku i Milošu Lukiću, direktoru „Službenog glasnika” RS jer su proglasili i objavili zakone usvojene u Narodnoj skupštini, a koje je nelegalni Šmit poništio. Svima je jasno da je u pitanju montirani proces, ali ovde više nije stvar odnosa Milorada Dodika prema suđenju. Ključan je odnos srpskog naroda Republike Srpske u celini prema ovoj sudskoj lakrdiji i budućoj presudi. Jer ako bi osudili Dodika, pa makar i uslovno, a srpski narod to mirno posmatrao kao neku datost i obavezu, to bi u budućnosti stvorilo oportunističke i konformističke obrasce ponašanja zbog straha od kazne sa ogromnim posledicama po samu Republiku Srpsku. Tako da se srpski narod mora suprotstaviti ovakvom i svakom drugom montiranom procesu bez obzira na to kome se sudi. Sve drugo direktno dovodi u opasnost postojanje Republike Srpske. Kada je reč o Miloradu Dodiku, on ima spreman odgovor, nemojte da sumnjate.

Kakva je sudbina Bosne i Hercegovine? Da li Zapad zaista želi ukidanje Dejtona i stvaranje unitarne muslimanske države u centru Evrope? Da li mislite da međunarodna zajednica ozbiljno shvata učestale najave predsednika Dodika o razdruživanju naroda u BiH?

BiH se nalazi u stanju hibridne okupacije. Kolektivni Zapad na čelu sa SAD smatra da oni imaju neko bogom dato pravo da odlučuju o svemu u BiH. Zamislimo ponovo hipotetičku situaciju da se tri konstitutivna naroda u BiH dogovore u vezi sa mirnim razdruživanjem i stvaranjem tri nove države, od kojih bi se dve pripojile matičnim državama, a bošnjačka bi ostala posebna i nezavisna. I to sve nastane kao izraz unutrašnjeg dogovora u BiH. Da li bi predstavnici kolektivnog Zapada to aplauzom prihvatili jer smo konačno počeli da donosimo odluke konsenzusom u interesu naše vlastite budućnosti bez stranog uticaja? Odgovor je jasan. Kolektivni Zapad to nikada ne bi dozvolio, pre svega jer ne žele etnički čistu muslimansku državu na tlu Evrope sa snažnim vezama u islamskom svetu. To je jedna veoma perfidna i prilično islamofobna politika koju kolektivni Zapad vodi prema Bošnjacima već decenijama. Oni im povlađuju iluzijama da su njihovi partneri i zaštitnici, kome će ponekad dati nagradu i izglasati za njihov identitet važnu rezoluciju, ali državu im neće dati. Uloga Srba i Hrvata u BiH u njihovoj viziji jeste da budu brana nadiranju islamskog faktora prema Evropi, kao i pre više stotina godina. Metode i okolnosti se menjaju, ali ta strateška politika ne. Zato im smeta svaki Dodikov uzvik koji se ne uklapa u ovu strategiju, pa tako i inicijativa o mirnom razdruživanju.