Odlazak Mladena Materića

Reditelj i profesor scenskog pokreta Mladen Materić preminuo je posle kraće bolesti u bolnici u Tuluzu, gde je živeo i radio više od tri decenije. S bolešću se, kažu, stoički nosio, šalio se s njom, a onda je tiho otišao, baš kako je i živeo, okružen najmilijima. Poslednjih godina diskretni Materić provodio je po nekoliko meseci u Šumadiji.

Rođen je 1953. godine u Banjaluci, gde je završio osnovnu školu. Pozorišnu karijeru počeo je u Sarajevu, gde je zajedno sa rediteljem Emirom Kusturicom istrajavao u svetu scenskih umetnosti. Svoju pozorišnu misiju počeo je 1984. godine, kada je pokrenuo otvorenu scenu „Obala” pri Akademiji scenskih umetnosti. Do danas se pamte njegove predstave „Tetovirano pozorište” i „Mesečeva predstava” rađene u predratnom Sarajevu, da bi početkom devedesetih godina prošlog veka za novo mesto življenja odabrao Francusku.

Na srpskim scenama takoreći nikada nismo ni videli rediteljski rukopis Mladena Materića, ali ga dobro pamtimo iz vremena 2005. i 2006. godine, kada je pripremana predstava „Čas tokom kojeg ništa nismo znali jedni o drugima” prema delu nobelovca Petera Handkea u koprodukciji pariskog Teatra de la Vil, pozorišta Garona iz Tuluze i Narodnog pozorišta u Beogradu, s kojim je bio dugogodišnji prijatelj o čemu je svojevremeno ovako pričao za „Politiku”:

– Sa Handkeom sam se sprijateljio radeći predstavu „Kuhinja”, koja je bila naša prva saradnja. Hteli smo da produbimo saradnju i zajedno odlučili da to bude novi rad na beogradskoj predstavi „Čas tokom kojeg ništa nismo znali jedni o drugima”. Handke je jako ozbiljan čovek i umetnik.

Kako je i zašto posle Sarajeva, za novi prostor življenja i stvaranja odabrao Tuluz, prilikom boravka na četvrtom pozorišnom „Kustendorfu” na Mokroj Gori ovako je objasnio:

– Bio je to neobičan splet okolnosti. Ugovor o koprodukciji s pozorištem iz Tuluze i pariskim Jesenjim festivalom za 1993. godinu potpisali smo u martu 1992, a rat je počeo u aprilu. Francusko ministarstvo kulture nam je te 1993, posle prikazivanja predstave, ponudilo da ostanemo i tako je sve krenulo. Ne, nisam nostalgičar. Od kada se sve desilo što se desilo u Sarajevu, sa svojom porodicom sam najpre stigao u Beograd i od tada su Beograd i Srbija nešto gde se vraćamo. Nekada mi se učini da se ovde ne snalazim, a da se tamo u Francuskoj snalazim mnogo bolje, pa obrnuto, i onda vam dođe period da vam je svejedno gde ste, samo izađem iz aviona i nastavim da funkcionišem. Potom bude vreme kad vam nije dobro ni ovde ni tamo. Mi smo negde 2000. godine poželeli da imamo neku kućicu u Srbiji, kao neku novu rodnu kuću budući da smo ostali bez nje i našli smo je u Šumadiji. Tu se stvarno osećam kao svoj na svome.

U suštini sve ovo, posebno u zapadnom svetu, kako je govorio Materić, postaje kao teški teror individualizma. Svako je sam, čak su i poverovali da tako i treba, a u spoju sa objavljivanjem privatnosti na društvenim mrežama pojedinci sami sebe smatraju institucijama. – Mnogo ljudi u Francuskoj ne oseća se dobro u tim novim okolnostima. Verovatno je i ovde gore nego što je bilo, ali je isto tako mnogo bolje nego što je u gradovima Zapadne Evrope. Ako prihvatimo da samo popunjavamo prazni prostor koji je stvoren tako što postoje te scene i navika ljudi da idu u pozorište, da pravimo nešto što je neka vrsta zabave, pa makar i intelektualne to je nedovoljno. Toga ima verujte u Francuskoj previše, nečega što obuhvata definicija po kojoj je važnija kulturna aktivnost nego delo: neki par dođe u pozorište, pogleda izložbu fotografija koja je izložena u foajeu, popije belo vino, gleda predstavu, srećno se vrati kući, nije ni bitno koja je predstava. Mislim da je to pogrešno, ovde ipak uz sve naše lamentiranje vrlo često gledate predstave koje govore o životu, koje ispituju stvarni sadržaj ljudske situacije – objasnio je jednom prilikom.

– Svi se pitamo šta je ovo? Setimo se kakvu je moć imala umetnost u vreme kada je Pikaso naslikao „Gerniku”. Nije mogla da zaustavi rat, ali je mogla značajno da utiče na javno mnjenje pa time i na procese koji oblikuju stvarnost. A sada je pojam umetnika, gotovo poluboga, recimo Džordž Kluni. Ako nekada naprave njegovu ikonu, iako on učestvuje u nekim benignim humanitarnim akcijama, ta će se ikona ipak zvati sveti Džordž s kafom – govorio je Materić.