Bolnica je mnogo više od maglovitih dečjih sećanja

Moja borba za zdravlje počinje 2006. kad sam diplomirala i takoreći s diplomom u ruci odvezla se do Kliničkog centra Vojvodine kako bih uradila par ispitivanja na nefrologiji, ništa strašno. Imala sam povišene vrednosti proteina u urinu, to je sve, i mama me je „otperjala” na kliniku, rekavši mi „Dete, uradi sad malo analiza da vidimo šta je s tim.” Kao dete nekoliko puta sam ležala u bolnici gde su me lečili od urinarnih infekcije ešerihijom koli, samo to je bio problem. Tad nisam mogla da znam da će mi u 25. godini posle obavljene biopsije bubrega saopštiti kobnu dijagnozu, hronični glomerulonefritis, i da će bolnica za mene postati mnogo više od maglovitih dečjih sećanja.

Tada bezbrižnoj i veseloj svršenoj studentkinji engleskog jezika, lekari mi saopštavaju da sam u drugom stadijumu bubrežne slabosti. Hitno me prebacuju na hirurgiju gde mi ugrađuju vaskularni pristup kao pripremu za terapiju dijalizom. Stavljaju me na kortikosteroide i imunosupresive pokušavajući da odlože potpuni prestanak rada bubrega. Načisto zbunjena, još uvek ne shvatajući šta mi se dešava, u narednih godinu dana uzimam redovnu terapiju i počinjem da radim u školi.

Nakon samo godinu dana, drugi stadijum prelazi u treći, a ovaj u terminalnu bubrežnu insuficijenciju. Zadržavaju me u bolnici i ugrađuju silikonski kateter u stomak radi vršenja peritonealne dijalize. Naredne četiri godine četiri puta dnevno svakodnevno radim samoj sebi dijalizu u skoro sterilnim kućnim uslovima (prestajem da budem ona bezbrižna i vesela studentkinja).

Tada moja porodica i ja saznajemo da postoji nada za izlečenje, a to je transplantacija bubrega, ali i to da su šanse da se transplantiram u svojoj zemlji poražavajući male. Teško je objasniti kako bespomoćno i odbačeno se jedno mlado biće oseća u takvoj situaciji, u nemogućnosti da dođe do izlečenja koje je moguće, ali vrlo, ako ne i sasvim neizvesno. Uskoro saznajemo da niko od porodice ne može da mi bude donor. Vrata se zatvaraju, šanse se smanjuju, vreme prolazi a svetlost na kraju tunela postaje sve manje izvesna.

Brat pokreće fejsbuk grupu „Devojka koja voli život” i od 2010. do 2012. sa porodicom i prijateljima prikupljamo finansijska sredstva za moju operaciju u inostranstvu. Ljudi dobre volje se okupljaju i sve ih je više, počinju da mi se javljaju preko fejsbuk grupe, organizujemo prodajne izložbe unikatnih ručno izrađenih predmeta. Nižu se predstave, koncerti, humanitarne prodaje, individualne uplate. Podrška koju sam primila u to vreme svoje najteže borbe je neverovatna. Iako je prikupljanje novca išlo vrlo sporo kao da je veo neke neverovatne energije i ekstremnog poleta obavijao sve što je imalo veze s našom akcijom. Ja sam postala portparol u akciji prikupljanja sredstava za svoje sopstveno lečenje. Televizijska gostovanja, iz kreveta javljanja na pozive novinara i dijaliza na svaka četiri sata postali su moja svakodnevica u naredne dve godine.

U to vreme pevala sam u rok bendu „Stranded” i flamenko sastavu „La Familia”. Zajedno s divnim ljudima iz tih bendova nastupala sam na raznim događajima kako bismo prikupili sredstva potrebna za moje lečenje. Konačno 2012. prikupljamo sredstva i nakon neverovatno kratkih mesec dana dobijam svoj novi bubreg u Rusiji u 119. kliničkoj bolnici u Himkiju, nedaleko od Moskve.

Ove godine, 26. maja, proslavila sam punih 12 godina od mog drugog rođenja na ovoj divnoj planeti zemlji. I kako je s ove strane? Vrhunski predivno. Transplantacija znači da ne moraš više da zavisiš od mašine ili peritoneumskih izmena da bi živeo. Znači probuditi se ujutru zahvalan što si zdrav i ništa te ne boli. Uživati u svakom gutljaju vode jer znaš nekad si smeo samo flašicu vode od 500 ml na čitav dan (i to je bio luksuz). Radujem se paradajzu, krompiru, jagodi, čokoladi (znajući da je nekad i mala količina ovih namirnica mogla da ti ugrozi život). Bitno je rasterati crne oblake, radost za pojas zadenuti i s njom ići kud te noge nose. To znači – ne biti sudbinski vezan za grad u kom boraviš (jer tamo je dijaliza bez koje ne živiš), otići na odmor, biti slobodan, putovati. Možeš ponovo da radiš i budeš koristan član društva. Mogu planinariti, voziti rolere, plesati…

Posle svega razmišljam šta je sve bilo potrebno da moj život kakav je sada bude moguć. Spoznaja da spadaš u onih 10 odsto srećnika koji dočekaju transplantaciju u Srbiji ostavlja te bez teksta. Kao i znanje da godinama tapkamo na začelju evropske liste kada je u pitanju broj obavljenih transplantacija.

Primeri dometa transplantacione medicine u Hrvatskoj ili Španiji pokazuju da je moguće imati održiv sistem. Hrvatska je u poslednjih deset godina zemlja s najvećim brojem donora po glavi stanovnika u Evropi. Dok je kod nas, poređenja radi, 2023. bilo 13 donora organa po glavi stanovnika, a bilo bi potrebno bar 50–60 kako bi kod nas transplantacije redovno krenule da se rade.

U našoj zemlji 700.000 ljudi živi sa bubrežnim bolestima, jednom broju njih biće potrebna transplantacija kao poslednja nada za preživljavanje i kvalitetniji život. Ja sam morala da pređem 2.000 kilometara da bih došla po svoje zdravlje. U Srbiji trenutno na novi organ čeka približno 2.000 odraslih i 35 mališana.

Priredila Danijela Davidov Kesar