Kako je „Poslednja šansa” dobila ime

Priča o čudnom bifeu na obodu Tašmajdanskog parka otplovila bi u zaborav da nije Zorana Živkovića, nekadašnjeg odbojkaškog reprezentativca FNRJ, koji je pre šest i po decenija smislio naziv „Poslednja šansa”. Živahni „trećepozivac” rođen 1936. u Nišu, a Beograđanin je postao 1945. godine kad se s majkom doselio u Savamalu, završio je osmoletku pa upisao elektrotehničku školu „Nikola Tesla”. Rano je počeo da trenira odbojku, da bi već sa punoletstvom postao najmlađi reprezentativac, a malo zatim i kapiten. Zbog sportskih obaveza menjao je poslove kao čarape, a jedno vreme je radio u RTB-u na video-mikseru, i vojnotehničkom institutu, koji je pre „Jugoimporta” SDPR povezivao jugoslovensku vojnu industriju.

Bio je u prvoj generaciji upisanih u Višu školu za spoljnu trgovinu smeštenu u zdanju na uglu Bulevara despota Stefana i Cetinjske, u prvom komšiluku kuće „Politika” i njenog epskog „Bermudskog trougla”.

Ma šta ko mislio, tu počinje i priča o „Poslednjoj šansi”.

– Bilo je to 1960, na prvoj godini studija – sećao se živo Zoran.

– Svi smo se izdelili na grupice koje su se družile i van škole. U jednoj od njih je bilo pet cura i jedan momak, a nadenuto im je šifrovano ime „Resavci”. Družili su se uz razgovor, najčešće posle nastave, po okolnim kafanama, pa su stekli i moje simpatije.

 U međuvremenu im je iz Pariza, gde je igrao meč između Francuske i Jugoslavije, poslao razglednicu i na njoj kao primaoce naveo – „Resavce”.

– Dobili su je nedelju dana po mom povratku u Beograd, ali obradovali su se, i primili me u društvo kao punopravnog člana – pohvalio se Zoran.

– I počeli smo, ali nismo sve vreme provodili u senci „Politike” jer je u naše vreme devet uveče već bila duboka noć! U to doba bismo odlazili kod drugara Ljube Stojnića, koji je stanovao u Ulici Alekse Nenadovića blizu Pravnog fakulteta, a na tom putu jedina stanica sa odmorištem bio nam je „Kafe Tašmajdan”.

Da ostalima ne bi otkrili gde svraćaju, nadenuli su kafeu s baštom ilegalni naziv – „poslednja šansa”. Šapatom izgovaranu šifru je slučajno načuo izvesni Ivan, ljubazni kelner „Taša”, pa su mu bez bojazni da će biti „provaljeni” nahranili radoznalost.

– Samo nekoliko meseci kasnije to naše ime ozvaničeno je u nazivu dotadašnjeg „Kafea Tašmajdan”, a taj slučaj preimenovanja se dogodio pre no što je radno vreme „Poslednje šanse” upriličeno gradskim noćnicima, ali to je već neka druga priča.

Dakle, baraberija je stigla kasnije?

– Nikada ne bih koristio taj pogrdan naziv, jer mangupi našeg doba su u poređenju sa ovim današnjim ponašanjem podsećali na smerno manastirsko bratstvo – ispravio je radoznalog, a lajavog sagovornika, tako reći, svečanim tonom.

Opasna infekcija

Mudri Zoran Živković još pamti da su njegovi vršnjaci u Nišu svi odreda navijali za „Crvenu zvezdu”, pa i on, bar do utakmice „Železničara” (danas „Radničkog”) i „Partizana”, kada su gosti slavili rezultatom 10:1, od čega je devet na svoj raboš upisao legendarni fudbaler Stjepan Bobek, i sledbenicima ostavio taj rekord kao nedostižan san.

– Zbog njega sam i ja postao navijač „Partizana”, a kad je došlo vreme da izaberem klub u kojem ću zaigrati odbojku, nisam se dvoumio ni na tren – isprsio se mladalački stari Zoran.

– To me je pokretalo sve vreme, pa sam s osamnaest godina, već uveliko prvotimac, bio i najmlađi reprezentativac, a sedam godina i kapiten reprezentacije FNRJ.

Imao je primamljive ponude da pređe u drugi klub iako je amaterizam tada bio neprikosnoven, ali je ostao veran i klubu i svojim principima do kraja. I ponosan je zbog toga...

– Ne kajem se – nasmejao se. – Bar sam proputovao svet.