Dan u domu za stare

Poštovane kćeri dičnog oca,

Jednom od pisaljki koja mi je poklonjena radi uzvratnog dobročinstva i zahvalnosti pokušavam da pisano ostavim skroman trag o životu u Domu, posebno vašeg oca. Kako ću se tek odazvati kada obučem majicu koju mi obećaste...

Jutro, rano ustajem. Naspavan, najčešće, iako ima noći koje to ne obezbede. Biva tako i to je sastavni deo života.

Prozori u sobi, oko četiri sata, otvoreni su da bi ulazila jutarnja svežina, a gasi se klima. Slede oblačenje, umivanje i druga „čistunstva” za predstojeći dan.

Cimer spava. Pogledam: pokrivač se ravnomerno podiže i spušta. Diše. Dobro je. Odmara se. Starost je za odmaranje. Mladost za rad i uživanje.

Izlazim u dvorište. Još je okićeno cvećem i zelenilom. A toplo je. Drži se priroda. Šetam i malo „fiskulture i sporta”. (Tako se zvao čas posvećen fizičkom vaspitanju u Šabačkoj gimnaziji, 46–53. prošlog veka. Bože, ala sam star. Što će mi to...).

„Kafa, kafa”, čujem glas dobrotvorke koja me obaveštava da je kafa na stolu. Zahvaljujem. „Hvala. Hvala.” Oh, kako mi prija. To zadovoljstvo me podseća na pijenje kafe sa mojom Zorom. Bože, što mi je uze. Da bolujem i tugujem.

Ja, neuobičajeno za druge, kafu pijem najmanje tri sata. Često sa šoljicom u ruci, a još češće ostavim na stolicama ili „gredi” senika, dvorišnog hladnjaka. Posle sednem i razgledam kompjuterske noćne vesti. Izveštaje noćnih događaja, posebno kod nas, ali i u svetu. Nalazim naslove iz „Politike”, koju kasnije dobijem. I ja i cimer njom raspolažemo ceo dan. Oko sedam sati stiže Dragan, direktor, s mnoštvom dnevnih novina.

Sledi doručak oko osam sati.

Čitam, bez žurbe. Katkad biva objavljen i moj člančić. Početak skromne saradnje i redovnog čitanja još od 1963. godine.

Uzmem „Politiku” i u sobu.

Još spava Miša. Pogledam. Ravnomerno diše. Pokrivač to pokazuje. Dobro je. Njegov prsluk preko stomaka. Ponekad me opominje da prebacim i ja neku „džoku” jer se žalim na bolove u stomaku. A on će: „Prebaci nešto na stomak. Noću ozebeš.” Noge su mu na dva jastuka. Tako je rekla naša doktorka. Skoro uvek leži na leđima. Noću, ponekad, kad sam budan, a to je često, čujem blag kašalj, jedan ili ili dva puta. Retko jači. Može se reći da mirno spava.

Iako pažljivo otvorim vrata kada ulazim u sobu, on progleda. Naspavao se. Ja reknem „novine, novine”. I mašem „Politikom”. On se smeška. Ja sa obe ruke, kako dolikuje, iz poštovanja i gospodskim načinom i s uvažavanjem, pružam novine. A on, uzvratno, s obe ruke, da pokaže svoju otmenost i dostojanstvo, koji su mu urođeni, s obe ruke prihvata Novine i s radošću i osmehom zahvaljuje. Čita u krevetu, a ja se vraćam svom kompjuteru. I šetnji u dvorištu.

To se dešava svakog dana.

Pre podne, pored dežurnih medicinskih sestara, negovateljica, spremačica, i nas brojnih korisnika usluga, u domu su direktor, Sneža, Caki. Svaki svoj posao obavlja. Sve biva uobičajeno.

Eto, velim sam sebi, da nešto napišem ćerima i unuku doktoru, mog cimera Miše, „radi znanja i ravnanja”, o deliću života njihovog tate i dede.

Ali ne puno, pogotovo nikad mnogo. Delić sadašnjeg života oca im.

Ljubomir Iv. Jović