Humoru u čast

Mi sami, a pogotovo naši gosti, redovno primećujemo da se manje smejemo. Međutim, došlo je i do promene načina na koji se smejemo, tema kojima se smejemo i oblika iskazivanja humora. Aktuelni humoristi koriste mrtvačke sanduke, krematorijume, osobine transilvanskog grofa Drakule da bi izazvali smeh. Nižu nam niz preozbiljnih tema da bi na kraju iznudili opori osmeh olakšanja s mišlju da nam je moglo biti i gore. Naša humoristička produkcija potpuno je zaboravila na burleske, kalambure, operetnu zaigranost i bezazlenost vica.Nestale su komšijske nameštaljke, blago ismevanje nekih lokalnih, užem krugu znanih osobina ličnosti. Iz manjih mesta nestao je lokalni komedijaš(„Svako naše malo misto ima svoga lera…”),osoba kojoj se mnogošta praštalo, pa iismevanje aktuelnih moćnika.

Brže se danas potegne pištolj nego što osmeh stigne da preleti preko lica. Sa skupštinske govornice za sedamnaest godina otišle su samo dve duhovitosti, od toga jedna tužna(„Dajte da čujemo tužnu priču”) i druga više primitivna nego duhovita aluzija na klip kukuruza. Ali zato možemo gledati okamenjena lica lidera koja je zahvatila mrtvačka ukočenost(rigor mortis),gde se tek povremeno aktivira nešto kao tuđmanovski rudiment osmeha. Sa stanovišta biološke ekonomije, za ozbiljno lice potrebno je onoliko energije koliko troše egipatske mumije, a za smeh treba mnogo moždane produkcije da bi se na licu odrazio njegov efekat. Ako je lice ogledalo duše, a mimika njena ekspresija, ne piše nam se dobro.

Humor je penicilin malih naroda, njime se branimo od nadmoćnih, a njih će uvek biti, baš kao što će na koncu ipak humor pobediti ili nas neće biti. Moramo što pre izići iz sarkazma, gorke ironije, cinizma, što su osobine gubitnika, koje samo za sebe konstatuju i opisuju neko stanje, a trebalo bi da ga derogiraju i razbijaju u paramparčad.

Samo humor koji nosi vedrinu, izazivajući salve smeha, koji gromoglasno pokazuje da je odagnao strah, najveći neprijatelj duhovitosti, ima ono isceljujuće, kreativno dejstvo. Nema ga grobljanska tišina koja sledi nakon galgen humora (humora pod vešalima) koji nam serviraju, umesto oslobađajućeg efekta na psihu imanentnog stvarnoj duhovitosti.

Kad je čovek u stanju stresa, najpre su mu ugrožene takozvane luksuzne funkcije, a to je u prvom redu apstraktno mišljenje i duhovitost. Sankcije, inflacija, bombardovanje, raspad država, „šengeni”, mila su majka u odnosu na nastojanje tih istih koji su nam to napravili da nam ispiju zdrav mozak i ubede da smo sami krivi za sve to. E, upravo tu nam je potreban humor. Ali kako očekivati od bezizražajno, navodno ozbiljnih lica da podrže „Jež”, čivijadu, festival lažljivaca u Milanovcu, festival dionizijskih pesama u Vlasotincu, jedinstvenu aforističku školu, kad budžet ministarstva kulture odlazi bakicama kojesu nekadnešto prevele pa postale nacionalni penzioneri.Ubeđen sam zato da bi i dobri stari Nušić od ovih popio barem još dve godine zatvora u Požarevcu.

Duhovitost traži podršku, i to više kao razumevanje nego materijalnu. Duhovitost mora biti oslobođena straha, a ne da kao specifično područje izražavanja biva ideološki obojena, pa se na primer režimlije smeju a opozicija stiska zube ili obratno, svejedno. Svaka duhovita produkcija izraz je globalnog u lokalnom –ismevajući nekog lokalnog moćnika, dražimo zver i u velikom diktatoru.

Neophodno je s najvišeg mesta podržati sve oblike ispoljavanja duhovitosti, nagrađivati uspešne anegdote, viceve, aforizme, raspisivati konkurse za uspešne komedije, podsetiti se kako su one nekada praznile ulice za vreme prikazivanja na ekranima.Narod koji može izdržati duhovit osvrt na sebe je zreo narod baš kao ipojedinac…