Živeo japajizam

Ko preživi proročanstvo Maja o smaku sveta 2012. već sledeće godine neće u reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti i povreda naći narcizam, samodovoljnost, egocentričnost. Društvene promene se odvijaju tu pred nama, a ljudski mozak, kočničar jedan, uvek živi u boljoj prošlosti i sve manje je sposoban da prati savremena kretanja. Tako će pobedu odneti određeni sklop ličnosti koji je u prošlom veku bio obeležen kao samoživ, egocentričan, samozaljubljen, egoist, škrtica, koji ne zna da je ljubav davanje i da ne možeš zahtevati od drugog ono što ni sam nisi dao. Filozofi i sociolozi će okrivljavati prevlast kapitalističkog individualizma koji je iznedrio tu pojavu. Lekari samo registruju i reaguju na promenjene okolnosti. Ovim postupkom će zapravo dati za pravo svim onim samoživcima, koji od obilja zamenica upotrebljavaju samo ,,Ja”.

I kad se, naoko u nastupu samokritike, sete neke druge, tada obično sagovorniku kažu: „Dosta o meni, idemo malo o tebi. Kako ti se sviđa moje novo odelo?”

Koren potrebe za isticanjem sebe i svojih navodnih kvaliteta leži u nesigurnosti koju su oblikovali roditelji u ranom detinjstvu, tokom prve četiri godine života. Potreba je odgajatelja da stalno ispravljaju, popravljaju, kritikuju, ograničavaju slobodu deteta. Stalnim upozorenjima, težnjom da iz deteta izvučemo maksimum, nastojeći da tako ispravi sve naše životne greške, propuste, mane, uterujemo nesigurnost, rušimo samopouzdanje, izvesnu dozu drskosti koju svaka mlada osoba nosi dok je život ne smesti tamo gde pripada. Kad odraste, takva osoba nastoji da natkompenzuje tu manu i da bi prikrila nesamostalnost, nesigurnost, strah i bojazan od konkurencije, preterano i nekritički prenaglašava sebe i svoje navodne uspehe. To kod ozbiljnih ljudi izaziva suprotan efekat i umesto očekivane simpatije, aplauza za prenaglašena dela, izaziva podozrenje, pa i antipatiju.

Egocentrici su u stalnom traženju samopouzdanja. Kratkotrajne uspehe mogu doživeti kod suprotnog pola. Tu lakovernost i padanje na blagoglagoljive reči Narcisa, one kasnije teško plaćaju. Prekasno uoče da je njihov ,,heroj” izostao iz škole kad su se učile sve druge zamenice osim ,,Ja”.

Neki se nadaju da će se takva samoživa osoba kasnije smiriti, da će ga šamari koje mu život daje opametiti. No, to je uzaludna nada. Jednom egocentrik, uvek egocentrik. Istini za volju, treba reći da organizacija života u ovoj fazi kapitalizma pogoduje takvim ličnostima. Uskogrudnost do samoživosti je kao stvorena za beskompromisnu borbu sticanja profita. Izdaleka gledajući, divimo se tim bogatašima. Njihova najbliža okolina može pričati koliko je taj sjaj lažan. I koliko je tuđih suza ugrađeno u privid njihovog uspeha, koje jedino zadovoljstvo imaju u izazivanju divljenja i zavisti posmatrača. Izbor gostiju na jahtama novokomponovanih bogataša sastoji je samo od onih koji su spremni da im se bezrezervno dive, naplaćujući to kavijarom, šampanjcem i provodom.

Za život s takvom osobom morate biti spremni da ih hranite dnevnom dozom aplauza, ma šta pričali i činili.

Brisanjem te vrste poremećaja s liste bolesti, psihijatri su izgubili mogućnost da stvari barem nazovu pravim imenom.

Ako imate sklonosti takvom ispoljavanju sopstvene ličnosti, držite se pravila: ,,Onog koga ne mogu pobediti, priključiću mu se!”

Ima, u vezi s tim, i jedno utočište u terminima koje se klasifikatori nisu setili izbrisati. To je egolepsija. Baš kao što epilepsija (padavica) dolazi u napadima, tako i egoleptici imaju napade japajizma, kada se od njihove samohvale i pozivanja na sopstvenu izuzetnost i samodovoljnost ne može doći do reči. Nobelov komitet im nije dodelio nagradu samo zato što ih mrze Šveđani. Ako ste ne daj bože udati za takvu osobu (a to je sve teže izbeći) imate rok da ga usrećite – da ostane sam do 2013. Od tada će Vam mahati papirom da je on normalan, a Vi...?