Azili za životinje nisu uvek oaze spasa

Pošto je početkom juna u prihvatilištu za pse „Puž” u Velikom Gradištu zatekla 25 leševa životinja u fazi raspadanja, policija je uhapsila tridesetosmogodišnjeg volontera osumnjičenog da je zanemario svoje obaveze koje je imao prema životinjama. Kako se sumnja, hranu je, umesto da je daje psima iz azila, preprodavao. Veterinar i republički veterinarski inspektor kazali su da su psi preminuli usled nedostatka vode i hrane u dužem vremenskom periodu. Oko 40 preživelih životinja dobilo je veterinarsku pomoć. Prošle godine medije je preplavila vest da su u zamrzivaču prihvatilištu u Boru pronađeni zaleđeni štenci, a pod lupom javnosti bio je i azil u Staroj Pazovi pošto su aktivisti ukazivali na loše uslove u kojima borave životinje.

U ovom momentu u registru Uprave za veterinu upisana su 143 prihvatilišta za napuštene pse i mačke, a u Ministarstvu poljoprivrede kažu da je većina, odnosno 85 njih, u rukama privatnika, dok je 58 prihvatilišta u državnom vlasništvu.

– Prihvatilišta za napuštene životinje mogu da formiraju pravna i fizička lica. U skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja, prihvatilište prvenstveno mora biti upisano u Registar Uprave za veterinu, a potrebno je i da ispuni uslove u skladu sa Pravilnikom o uslovima – navode u ministarstvu.

Registar pokazuje i da se najveći broj prihvatilišta nalazi u vlasništvu javnih komunalnih preduzeća, veterinarskih ustanova i opština, dok su među privatnim vlasnicima najbrojnija udruženja za zaštitu životinja – takvih je trenutno u registru 45. Kako navode u Ministarstvu poljoprivrede, tokom ove godine rad je zabranjen jednom, neregistrovanom prihvatilištu.

Primeri iz medija pokazuju da ni država ni privatnik nisu garant odgovornog odnosa prema životinjama – prihvatilište u Velikom Gradištu bilo je u rukama udruženja, ali ona u Boru i u Staroj Pazovi su u državnom vlasništvu. Da li su napuštene životinje zaista bezbedne u našim azilima?

– Najvažnije je da shvatimo da prihvatilište nije raj za životinje i da oni nisu trajna rešenja, već bi trebalo da budu samo stanica dok životinje ne dobiju stalni smeštaj. Iskustva sa terena pokazuju da je u Srbiji veoma mali broj prihvatilišta koja su izgrađena i koja se održavaju onako kako propisi nalažu, bez razlike da li je njihov vlasnik država ili privatnik. Takođe, prema zakonu, sve opštine su dužne da imaju prihvatilišta, a situacije je takva da ih nema ni polovina. Tamo gde su azili u državnim rukama ne manjka novca, ali on često završi u neke druge svrhe, recimo da se isplate odštete građanima za ujed pasa. Mnogi privatni azili traže i dobijaju donacije, ali i taj novac se u retkom broju slučajeva potroši na životinje. Problem je i u tome što je danas svako zaštitar i što se ovim poslom bavi sve više ljudi kojima je jedini cilj da zarade novac. A ne zaboravite da je trgovina psima treća po obrtu novca, odmah posle trgovine drogom – kaže za naš list aktivistkinja za prava životinja Jelena Jevtović.

A kako bi morala da izgledaju i da se održavaju prihvatilišta, propisano je pravilnikom koji, između ostalog, nalaže da azil mora da bude snabdeven dovoljnom količinom pijaće vode, da čitavo prihvatilište mora da se čisti jednom dnevno, redovno obavlja dezinsekcija, posebno pred dolazak nove životinje... Propisano je i kako treba da izgleda prihvatilište ukoliko je u naseljenom mestu: mora da bude zvučno i vizuelno izolovano od okoline, ograđeno ogradom kako bi se osiguralo kretanje i ljudi i životinja. Azil po propisima mora da ima prostorije i za one koji brinu o životinjama, ali i prostorije za skladištenje hrane, pranje posuđa za vodu i obroke, administraciju...

– Smeštajne prostorije u kojima se drže psi i mačke moraju da budu fizički odvojene od drugih objekata i prostorija i izgrađene tako da u njima ima dovoljno prostora da se životinje mogu okrenuti, hodati, da mogu ustajati, sedeti, ležati na način koji je u skladu sa fiziološkim potrebama životinja u odnosu na njihovu rasu, pol i veličinu. Površine smeštajnih prostora moraju da budu bez oštrih ivica i uglova koji mogu povrediti životinje. Održavaju se tako što sve površine koje dolaze u kontakt sa životinjama redovno čiste, peru i dezinfikuju. Moraju biti izgrađene na način koji omogućava održavanje pasa i mačaka čistim i suvim, mora da pruža zaštitu od ekstremnih temperatura i nepovoljnih vremenskih uslova i da onemogućava da druge životinje uđu u prihvatilište – neki su od propisanih uslova kako treba da izgleda azil.

Međutim, naša sagovornica tvrdi da ono što je propisano ima svega par azila u zemlji, a o lošoj brizi prema životinjama svedoče pozivi koje dobija od ljudi pošto usvoje životinju.

– Javljali su mi se ljudi kako bi ukazali na azile u kojima psi non-stop provode vreme u kavezu. Postoje prihvatilišta u kojima su inspektori primetili slučajeve kanibalizma, odnosno da se psi međusobno jedu ili da je ogroman broj pasa koji je sklonjen s ulice i eutanaziran – opisuje Jelena Jevtović stanja u azilima.