Timovima sa službenim psima treba više podrške države

Službeni psi jedan su od važnih segmenata u radu i policije i vojske i koliko su oni značajni na terenu da se videti tek kada dođe do nekih incidentnih situacija i prirodnih katastrofa. Ovaj najbolji čovekov prijatelj angažovan je u različite svrhe – od potrage za psihoaktivnim supstancama, preko pronalaženja nestalih živih i mrtvih osoba, ali i kao deo arsenala u slučaju napada na teroriste…

Trenutno se u Ministarstvu unutrašnjih poslova psi nalaze u policijskim upravama, u Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, u Žandarmeriji, u Jedinici za obezbeđenje i u Sektoru za vanredne situacije. Ovo je samo nastavak duge tradicije i kod nas, ali i i u svetu.

– Srpska vojska, Žandarmerija i policija još su početkom 20. veka imali svoje emisare u stranim vojskama koji su pratili razvoj upotrebe službenih pasa. Zbog toga su se sanitetski psi pojavili u srpskoj vojsci već u drugoj deceniji 20. veka. To su bile preteče spasilačkih pasa. Svet je već u tom periodu uvideo mogućnosti pasa u potrazi za unesrećenima – kaže dr Nenad Milojević, nekadašnji načelnik Centra za obuku vodiča i dresuru službenih pasa MUP-a.

Kada je reč o savremenim tendencijama, on ističe da je do ovog trenutka IRO (Međunarodna spasilačka organizacija pasa) uradila najdetaljniji sistem razvrstavanja pasa po načinima obuke.

– Te obuke raspodeljene su na šest grana: spasilački psi koji rade po poznatom tragu, psi za pretragu područja, psi angažovani na potrazi konkretne osobe, psi za rad u ruševinama, lavinski psi i psi za rad na vodi. Svaka od ovih šest grana ima tri nivoa obuke – osnovni, srednji i specijalistički. Policija Srbije, Žandarmerija i Vojska Srbije trude se da uhvate taj korak sa svetom, ali je ova oblast dosta skupa i zahtevna. A srećemo se na raznim nivoima sa puno izazova, posebno kada je reč o organizaciji jedinica. Važan elemenat u radu predstavlja posvećenost vodiča tom poslu, odnosno njihova motivacija. Ono što je možda najvažnije jeste logistika koju tom segmentu treba da pruža država. Jer se i psi i vodiči treniraju za određenu situaciju koja će se možda desiti. A dok do toga ne dođe održavanje i pasa i ljudi u celoj toj priči iziskuje i novac i vreme – objašnjava Milojević.

Što se tiče spasilačkih pasa, oni su primarno raspoređeni u Sektoru za vanredne situacije. Odnedavno MUP ima i psa za otkrivanje mrtvih osoba. I ovi psi bi možda mogli da budu u okviru Sektora, međutim oni traže specijalnu obuku. Trenutno se taj pas nalazi u okviru Direkcije policije, odnosno jednoj od policijskih uprava.

Prvi put Srbija ima instruktora za obuku pasa za pronalaženje posmrtnih ostataka, što je veoma važno.

– Da bi se problematika obuke pasa i vodiča što bolje rešila imajući u vidu i ekonomski deo, ali i onaj u vezi sa entuzijazmom ljudi koji se tim poslom bave, razvijene zemlje prave jednu vrstu saradnje između državnog i privatnog sektora. Nevladine organizacije, poput spasilačkih timova Gorske službe spasavanja, spasavanja na vodi i državni organi kao što je naš Sektor za vanredne situacije paralelno imaju dve mreže koje su u sprezi kako bi se sprečile štete u slučaju vanrednih događaja. A ti vanredni događaji, posebno kada se u obzir uzmu klimatske promene, sve su učestaliji. Zbog toga nam je potrebna dobra organizacija i sinergija države sa privatnim sektorom – navodi Milojević.

Mi malo kaskamo sa tim u poređenju sa zemljama u regionu poput Hrvatske i Slovenije. U Hrvatskoj su psi raspoređeni u vatrogasnim centrima i u spasilačkim klubovima širom zemlje.

– Slična situacija je i u Sloveniji. S tim što oni imaju projekat koji se skraćeno zove MERP (mobilna jedinica spasilačkih pasa) koja ima ozbiljnu državnu podršku. Biti član te organizacije vrlo je zahtevno. Ta mobilna jedinica vodič – pas, gde je vodič uglavnom civil, obučeni su tako da za dva sata moraju da budu spremni i da se u slučaju potrebe pojave na bilo kom mestu, koje od njih država zahteva. Takođe oni su samostalni od sedam do deset dana, s tim što imaju i dobru logističku podršku – objašnjava on.

U poslednjih 20 godina kod nas su postojali pokušaji izgradnje sistema kojim bi se organizovao rad klubova spasilačkih pasa, i to u Nišu, u Beogradu, Požarevcu i u Novom Sadu, ali se s tim zastalo.

Treba napomenuti i da je Vojska Srbije 2009. izgradila prvi program za obuku pasa u Nišu, ali i da je 2010. francuska država, posredstvom svoje ambasade našem MUP-u donirala deset spasilačkih pasa i pomagala u obuci u radu sa njima. Trenutno ozbiljne programe sprovodi i Gorska služba spasavanja, koja ima dobre kontakte sa Sektorom za vanredne situacije.

– Ali ono što je nama potrebno jeste da imamo tim koji će se pitanjem organizovanja rada pasa, a u to spadaju i spasilački, baviti non-stop. Mi trenutno osciliramo pa nam često spasilački psi izađu iz fokusa tako da smo oslonjeni na entuzijazam i ljubav posvećenika, umesto da imamo organizovani sistem koji odgovara potrebama, odnosno procenama rizika od vanrednih situacija – naglašava Milojević.

Pitanje je onda da li se na taj način ostavlja prostor da u ovu priču uđu i oni koji se baš u tu tematiku i ne razumeju dobro. Zbog toga je sada od presudnog značaja podrška države i stručnih ljudi koji se bave ovom problematikom. Vreme je to koje će pokazati koliko su nam dobro obučeni timovi pasa i vodiča potrebni u narednim godinama.