Тимовима са службеним псима треба више подршке државе

Службени пси један су од важних сегмената у раду и полиције и војске и колико су они значајни на терену да се видети тек када дође до неких инцидентних ситуација и природних катастрофа. Овај најбољи човеков пријатељ ангажован је у различите сврхе – од потраге за психоактивним супстанцама, преко проналажења несталих живих и мртвих особа, али и као део арсенала у случају напада на терористе…

Тренутно се у Министарству унутрашњих послова пси налазе у полицијским управама, у Специјалној антитерористичкој јединици, у Жандармерији, у Јединици за обезбеђење и у Сектору за ванредне ситуације. Ово је само наставак дуге традиције и код нас, али и и у свету.

– Српска војска, Жандармерија и полиција још су почетком 20. века имали своје емисаре у страним војскама који су пратили развој употребе службених паса. Због тога су се санитетски пси појавили у српској војсци већ у другој деценији 20. века. То су биле претече спасилачких паса. Свет је већ у том периоду увидео могућности паса у потрази за унесрећенима – каже др Ненад Милојевић, некадашњи начелник Центра за обуку водича и дресуру службених паса МУП-а.

Када је реч о савременим тенденцијама, он истиче да је до овог тренутка ИРО (Међународна спасилачка организација паса) урадила најдетаљнији систем разврставања паса по начинима обуке.

– Те обуке расподељене су на шест грана: спасилачки пси који раде по познатом трагу, пси за претрагу подручја, пси ангажовани на потрази конкретне особе, пси за рад у рушевинама, лавински пси и пси за рад на води. Свака од ових шест грана има три нивоа обуке – основни, средњи и специјалистички. Полиција Србије, Жандармерија и Војска Србије труде се да ухвате тај корак са светом, али је ова област доста скупа и захтевна. А срећемо се на разним нивоима са пуно изазова, посебно када је реч о организацији јединица. Важан елеменат у раду представља посвећеност водича том послу, односно њихова мотивација. Оно што је можда најважније јесте логистика коју том сегменту треба да пружа држава. Јер се и пси и водичи тренирају за одређену ситуацију која ће се можда десити. А док до тога не дође одржавање и паса и људи у целој тој причи изискује и новац и време – објашњава Милојевић.

Што се тиче спасилачких паса, они су примарно распоређени у Сектору за ванредне ситуације. Однедавно МУП има и пса за откривање мртвих особа. И ови пси би можда могли да буду у оквиру Сектора, међутим они траже специјалну обуку. Тренутно се тај пас налази у оквиру Дирекције полиције, односно једној од полицијских управа.

Први пут Србија има инструктора за обуку паса за проналажење посмртних остатака, што је веома важно.

– Да би се проблематика обуке паса и водича што боље решила имајући у виду и економски део, али и онај у вези са ентузијазмом људи који се тим послом баве, развијене земље праве једну врсту сарадње између државног и приватног сектора. Невладине организације, попут спасилачких тимова Горске службе спасавања, спасавања на води и државни органи као што је наш Сектор за ванредне ситуације паралелно имају две мреже које су у спрези како би се спречиле штете у случају ванредних догађаја. А ти ванредни догађаји, посебно када се у обзир узму климатске промене, све су учесталији. Због тога нам је потребна добра организација и синергија државе са приватним сектором – наводи Милојевић.

Ми мало каскамо са тим у поређењу са земљама у региону попут Хрватске и Словеније. У Хрватској су пси распоређени у ватрогасним центрима и у спасилачким клубовима широм земље.

– Слична ситуација је и у Словенији. С тим што они имају пројекат који се скраћено зове МЕРП (мобилна јединица спасилачких паса) која има озбиљну државну подршку. Бити члан те организације врло је захтевно. Та мобилна јединица водич – пас, где је водич углавном цивил, обучени су тако да за два сата морају да буду спремни и да се у случају потребе појаве на било ком месту, које од њих држава захтева. Такође они су самостални од седам до десет дана, с тим што имају и добру логистичку подршку – објашњава он.

У последњих 20 година код нас су постојали покушаји изградње система којим би се организовао рад клубова спасилачких паса, и то у Нишу, у Београду, Пожаревцу и у Новом Саду, али се с тим застало.

Треба напоменути и да је Војска Србије 2009. изградила први програм за обуку паса у Нишу, али и да је 2010. француска држава, посредством своје амбасаде нашем МУП-у донирала десет спасилачких паса и помагала у обуци у раду са њима. Тренутно озбиљне програме спроводи и Горска служба спасавања, која има добре контакте са Сектором за ванредне ситуације.

– Али оно што је нама потребно јесте да имамо тим који ће се питањем организовања рада паса, а у то спадају и спасилачки, бавити нон-стоп. Ми тренутно осцилирамо па нам често спасилачки пси изађу из фокуса тако да смо ослоњени на ентузијазам и љубав посвећеника, уместо да имамо организовани систем који одговара потребама, односно проценама ризика од ванредних ситуација – наглашава Милојевић.

Питање је онда да ли се на тај начин оставља простор да у ову причу уђу и они који се баш у ту тематику и не разумеју добро. Због тога је сада од пресудног значаја подршка државе и стручних људи који се баве овом проблематиком. Време је то које ће показати колико су нам добро обучени тимови паса и водича потребни у наредним годинама.