Napadi hladnim oružjem su novi trend u islamskom terorizmu

Samo nekoliko sati pošto je Miloš (Salahudin) Žujović samostrelom ranio žandarma Miloša Jevremovića, koji je obezbeđivao ambasadu Izraela u Beogradu, zvaničnici su u javnost izašli s informacijom da je reč o terorističkom napadu. Ono što je mnoge začudilo i što je neuobičajeno jeste da je napad izvršen hladnim oružjem i da ga je izveo konvertit, tj. osoba koja je iz pravoslavne vere prešla u islam.

U razgovoru za „Politiku” Dragan Simeunović, profesor na Fakultetu političkih nauka i direktor Akademije za nacionalnu bezbednost, objašnjava da je najnoviji trend u islamističkom terorizmu da se koriste sva sredstva radi ubijanja nevernika – automobili, kamioni, kućni alat poput čekića ili sekire, kuhinjski noževi, pa i oružje namenjeno sportu i zabavi, poput samostrela. Na taj način se, kaže naš sagovornik, među stanovništvom širi strah od uvećanja mogućnosti za izvođenje nasilnih akata i dodatno destabilizuje država koja je meta terorista.

Koji još razlozi opredeljuju teroriste da u napadima koriste hladno oružje?

Bitan razlog bez sumnje je i to što su mnoge države radi što uspešnije borbe protiv terorizma pooštrile kazne za nezakonitu proizvodnju i posedovanje oružja i eksplozivnih naprava, usled čega je teroristima sve teže da nabave vatreno oružje i eksploziv. Na zakonodavcima je da merama obuhvate i posedovanje onih sportskih rekvizita koji se mogu zloupotrebiti za napad. Ipak, treba imati u vidu da se kriminal, odnosno terorizam ne mogu iskoreniti u potpunosti, već da ih država samo može svesti na najmanju moguću meru, na sporadičnu i incidentnu pojavu. U ljudskoj prirodi je izvesna doza agresivnosti koja se često manifestuje kroz neki od brojnih vidova ne samo socijalnog nasilja, kao što je recimo nasilje u porodici ili mobing, već i političkog nasilja, od kojih je terorizam tek jedan i svakako ne i najopasniji. Mnogo više života su uništili režimi terora nego što ih je sveukupno uništio ma čiji i ma koji terorizam.

Koji su najčešći motivi da osobe konvertiraju kao što je to bilo u slučaju napadača na ambasadu Izraela u Beogradu?

Prelazak iz jedne vere u drugu je pravo svakog čoveka na slobodu izbora. Međutim, kada se radi o prelasku u sledbenike militantnog islamizma, postoje neke specifičnosti. Reč je najčešće o ljudima koji su nezadovoljni sobom i svojim životom i koji za svoje neuspehe isključivo traže krivce u drugima, pa i u državi i crkvi kojoj pripadaju. Nemogućnost da ostvare lične ciljeve zamenjuju borbom za „velike ciljeve”, dajući pritom sebi u svojoj glavi najzad važnu ulogu. Takođe, među njima nije mali broj ni socijalnih egzibicionista koji teže da se istaknu po svaku cenu u svojoj sredini, da budu „nešto posebno”. Izvestan broj su sociopate i psihopate koje usvajanjem ekstremističkih načela daju sebi pravo da u ime Boga čine zverstva. Takođe je i novac veoma bitan faktor pri konvertiranju, što se vidi po podacima o socijalnom poreklu konvertita koji uglavnom dolaze iz siromašnijih slojeva.

Koje su starosne dobi lica najpodložnija prelasku u drugu veru?

Radi se uglavnom o mladim, nezrelim ljudima, a u manjem broju i o osobama srednje dobi koje su rešile da naprave veliki zaokret u svom životu, od čega očekuju i veliko dobro po sebe.

Koje ekstremističke grupe postoje na teritoriji Srbije i koliko ih ima?

Radi se pretežno o pristalicama verskog ekstremizma, tačnije jednog pravca među fundamentalističkim interpretacijama islama koji se obično označava kao vahabizam. Obično se misli da su pretežno koncentrisani u raško-polimskoj oblasti, ali ih ima i u Beogradu, Kraljevu, Novom Sadu i u drugim gradovima i gradićima širom Srbije. Može se govoriti o stotinak grupa i grupica vahabita, a ukupan broj članova ne prelazi hiljadu.

Koliko su one opasne po bezbednost naše zemlje?

Pre svega, veoma je pogrešno gledati u svim muslimanima potencijalne ekstremiste. Sve velike religije uključujući i islam u osnovi su miroljubive iako sadrže ponekad načela koje se mogu i suprotno tumačiti. Zbog prenaglašavanja takvih načela sve velike religije su u nekom periodu bivale obeležene korišćenjem nasilja. Danas je to slučaj sa islamom zbog terorizma koji se bazira ne na islamu, već na njegovoj ratobornoj interpretaciji. Zbog toga je mnogo bolje koristiti izraz islamistički terorizam umesto izraza islamski terorizam koji može povrediti verska osećanja. Kada se kaže islamistički, to upućuje na islamizam, odnosno na interpretaciju islama koja je političke prirode. Pritom religije ne mogu biti krive za nečija pogrešna interpretiranja. Pogrešne interpretacije nisu karakteristične samo za islam već, recimo, i za hrišćanstvo, o čemu svedoči inkvizicija. Zar je tvorac religije ljubavi i tolerancije Isus Hristos odista želeo da u ime njega ljude spaljuju i muče na najstrašnije načine? Sigurno je da nije i da se radilo o svojevrsnom zastranjivanju jednog malog broja hrišćana zbog čega ne treba osuđivati hrišćanstvo u celini. Isto tako danas se ne može zbog nekih militantnih interpretacija islama koje vode u ekstremizam, pa i u terorizam, krivica za to svaljivati na sve muslimane. Od milijardu i po muslimana, koliko ih ima na svetu, ogroman procenat čine miroljubivi, nenasilni ljudi, baš kao kad je reč i o pripadnicima drugih velikih religija. Zato se ne treba ponašati fobično i upirati prstom na islam kao izvor opasnosti. Međutim, kad je reč o nekim militantnim interpretacijama islama, kao što je vahabizam, mora se biti oprezan jer je činjenica da veliki broj među verskim ekstremistima čine upravo vahabiti. Pritom nisu svi vahabiti ekstremisti, a kamoli teroristi. Podsetimo se da je u nekim zemljama, recimo u Saudijskoj Arabiji, vahabizam zvanična religija.

Na čemu se temelji delovanje islamističkih ekstremnih grupa?

Pre svega na uverenju da su oni jedini pravi tumači i pristalice islama i da otuda imaju pravo da ga šire čak i nasiljem. Otuda su od devedesetih godina prošlog veka, kada se vahabizam zapatio na prostorima bivše Jugoslavije, na meti vahabita često bili upravo naši muslimani. Njih su vahabiti napadali da nisu ispravni vernici, pokušavali su da im otmu džamije i fizički ih ugrožavali. Međutim, oni glavne neprijatelje ipak vide u Jevrejima i hrišćanima kao onima koji im stoje na putu da ceo svet islamiziraju silom.

Koja zemlja je dominantna u finansiranju terorizma?

Svaka ona zemlja koja u nekoj vrsti terorizma vidi pomagače ideologije koja u toj zemlji vlada. Tako su svojevremeno u vreme hladnog rata zapadne zemlje štitile i pomagale ostatke ustaških formacija i njihove sledbenike kao dokazane borce protiv komunizma, a komunističke zemlje su pomagale levičarske teroriste. Danas je najveći broj dobrotvornih fondacija koje finansiraju islamistički ekstremizam i terorizam oslonjen na one zemlje u kojima se masovno propovedaju ekstremističke varijante interpretiranja islama poput Saudijske Arabije i Jemena. Ipak, najveći broj režima u zemljama koje označavamo kao muslimanske, ne samo da ne pomaže terorizam već ga i osuđuje i progoni.

Koliki je broj žena koje učestvuju u terorističkim napadima?

Terorizam je izrazito politički fenomen, a kako su u politici uglavnom prisutni muškarci, to se odražava i na broj žena koje učestvuju u terorističkim aktivnostima. Međutim, i tu postoje izvesne razlike. Kada je reč o verski fundiranom terorizmu procenat žena terorista je relativno veoma mali, dok je, recimo, u redovima levičarskog terorizma koji je bio dominantan sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka broj žena bio daleko veći, usled težnje levičarskih terorista da sprovode socijalistička načela o ravnopravnosti žena.