Levica, desnica, centralno

Desničari demonstriraju protiv migranata, levičari demonstriraju protiv desničara. Centristi, koji imaju vlast u većini evropskih država, zvone na uzbunu zbog jačanja ekstremne desnice i ekstremne levice. Malo ko se bavi uzrocima nezadovoljstva koje ih sve zajedno tište.

Pokazalo se da Makronov politički instinkt nije zakazao ni ovoga puta. Kada je pre mesec dana njegova politička grupacija poražena na izborima za Evropski parlament, a Nacionalno okupljanje postala najjača stranka koja će Francusku predstavljati u Evropi, Makron je shvatio da je đavo odneo šalu i da bi, ako ništa ne preduzme, za dve godine isto moglo da se dogodi i na mnogo značajnijim izborima za nacionalni parlament. Apsolutna većina u nacionalnom parlamentu bila bi, u tom slučaju, samo odskočna daska za pobedu Marin le Pen na predsedničkim izborima.

Rezultati drugog kruga vanrednih parlamentarnih izbora pokazali su da je, barem kratkoročno, a dugoročno smo i onako svi mrtvi, bio u pravu. Glavni takmac, takozvana ekstremna desnica, poražena je osvojivši manje poslaničkih mandata, ne samo od udružene levice već i od Makronove koalicije „Zajedno”. Da stvar bude zanimljivija ni šarena koalicija levih stranaka nije pobedila, tako da bi i oni, u slučaju da prihvate mandat za sastav nove vlade, zavisili od Makrona, odnosno manjinske podrške koju bi im dala njegova koalicija.

Ne ulazeći u finese francuske političke kuhinje, koja nudi različite menije, ostaje samo da podsetimo da ne bi bilo prvi put da neko iza koga stoji relativno slaba stranka ima najveći politički uticaj u zemlji. To smo, uostalom, videli i ovde kada je Vojislav Koštunica uspešno balansirao između dva jaka, međusobno suprotstavljena bloka koja su predstavljali SRS na desnici i DS na levici.

Ono što bi, međutim, Makrona trebalo više da brine jeste činjenica da ipak oslabljena politička pozicija kod kuće utiče i na pad njegovog rejtinga u inostranstvu. Novi britanski premijer, pre nego je raspakovao kofere u Dauning stritu 10, pozvao je nemačkog kolegu, a ministra spoljnih poslova odaslao u Berlin, nagoveštavajući povratak Velike Britanije u evropsku politiku. Nesumnjiva posledica ove intervencije biće slabljenje osovine Pariz‒Berlin i marginalizacija pozicije Francuske u evropskoj krčmi.

Zabavljeni dnevnopolitičkom kombinatorikom često smo skloni da smetnemo s uma ono što je bitno, a to su razlozi koji su doveli do sloma centrističkog političkog poretka koji je dominirao u Evropi poslednjih nekoliko decenija. Centrizam koji se ogledao u dominaciji i povremenim rokadama na vlasti stranaka levog i desnog centra koje su ličile kao jaje jajetu, prvi put je ugrožen polovinom prošle decenije pobedom Sirize u Grčkoj i jačanjem Podemosa u Španiji. Ti politički potresi na poluperiferiji bili su siguran znak nadolazećeg zemljotresa u najvažnijim zemljama Zapada. Pobeda Trampa na predsedničkim izborima u SAD 2016. upravo je to i predstavljala.

Mada su centristički analitičari i mediji te potrese vezivali za lične karakteristike političara i njihov navodni populizam, teško je bilo ne uočiti da su stvarni razlog posrtanja centrizma njegova neispunjena obećanja, odnosno činjenica da su u SAD i većini zemalja zapade Evrope, životni uslovi i životne perspektive sve većeg broja građana postajali sve lošiji. Prvi put nakon Drugog svetskog rata značajan broj stanovnika, pripadnika srednjih slojeva, posebno živi lošije, ili bar s lošijim perspektivama, nego generacija njihovih roditelja. Pandemija kovida je samo dodatno ogolila i pogoršala probleme.

Desnica je uzrok tome videla u porastu broja imigranata koji navodno uzimaju poslove starosedeocima istovremeno spuštajući cenu rada. Levica je problem videla u smanjenju poreza koje je uzrokovalo pad kvaliteta javnih usluga, pre svega zdravstva, i merama štednje koje su, pre svega, ograničile rast prihoda srednjih slojeva.

Na prvi pogled i jedno i drugo je tačno i očigledno. Ne vidi se, međutim, da obe te stvari imaju isti uzrok. To je težnja krupnih, po pravilu transnacionalnih korporacija da očuvaju stopu profita i ekonomsku aktivnost, s jedne strane, ne dozvoljavajući rast plata, a s druge strane, smanjenjem izdataka za poreze. Time se teret krize sistema, koja je samo kulminirala 2008/2009. godine, prebacio na leđa srednjih slojeva.

Ova u osnovi ekonomska problematika preodenuta je u kulturno ruho, a klasne borbe zamenjene su kulturnim ratovima između dve frakcije srednje klase. Desnica se navodno bori za očuvanje kulturnog identiteta i sprečavanje širenja islama i migracija. Takozvana liberalna levica se navodno bori za prava i slobode pojedinaca i multikulturalizam koje ugrožava desnica. S obzirom na to da su prava i slobode čoveka univerzalni, ta i takva levica istovremeno daje alibi centristima da pod izgovorom borbe za ta prava i slobode intervenišu tamo gde su ona po njihovom mišljenju ugrožena. Time se otvara prostor za pristup jeftinim sirovinama i novim investicijama kao još jednom izvoru očuvanja visokih stopa profita. Područje polja borbe se tako širi i usmerava prema vani. Podsticanje rusofobije i sinofobije služi za unutrašnju mobilizaciju, ali i kao opravdanje za širenje zapadnog uticaja.

Sve to podseća na decenije i godine pre Drugog svetskog rata. Postoji, međutim, jedna bitna razlika. Tadašnji fašisti i komunisti su, i jedni i drugi, iza sebe imali radničku klasu. Etos te klase, kao i karakter njihovih vođa, bio je drugačiji. Oni su kovali istoriju. Ovo što se sada dešava izgleda tek kao jeftina farsa čiji su glavni protagonisti konzumerizmu odani hedonisti.