Левица, десница, централно

Десничари демонстрирају против миграната, левичари демонстрирају против десничара. Центристи, који имају власт у већини европских држава, звоне на узбуну због јачања екстремне деснице и екстремне левице. Мало ко се бави узроцима незадовољства које их све заједно тиште.

Показало се да Макронов политички инстинкт није заказао ни овога пута. Када је пре месец дана његова политичка групација поражена на изборима за Европски парламент, а Национално окупљање постала најјача странка која ће Француску представљати у Европи, Макрон је схватио да је ђаво однео шалу и да би, ако ништа не предузме, за две године исто могло да се догоди и на много значајнијим изборима за национални парламент. Апсолутна већина у националном парламенту била би, у том случају, само одскочна даска за победу Марин ле Пен на председничким изборима.

Резултати другог круга ванредних парламентарних избора показали су да је, барем краткорочно, а дугорочно смо и онако сви мртви, био у праву. Главни такмац, такозвана екстремна десница, поражена је освојивши мање посланичких мандата, не само од удружене левице већ и од Макронове коалиције „Заједно”. Да ствар буде занимљивија ни шарена коалиција левих странака није победила, тако да би и они, у случају да прихвате мандат за састав нове владе, зависили од Макрона, односно мањинске подршке коју би им дала његова коалиција.

Не улазећи у финесе француске политичке кухиње, која нуди различите меније, остаје само да подсетимо да не би било први пут да неко иза кога стоји релативно слаба странка има највећи политички утицај у земљи. То смо, уосталом, видели и овде када је Војислав Коштуница успешно балансирао између два јака, међусобно супротстављена блока која су представљали СРС на десници и ДС на левици.

Оно што би, међутим, Макрона требало више да брине јесте чињеница да ипак ослабљена политичка позиција код куће утиче и на пад његовог рејтинга у иностранству. Нови британски премијер, пре него је распаковао кофере у Даунинг стриту 10, позвао је немачког колегу, а министра спољних послова одаслао у Берлин, наговештавајући повратак Велике Британије у европску политику. Несумњива последица ове интервенције биће слабљење осовине Париз‒Берлин и маргинализација позиције Француске у европској крчми.

Забављени дневнополитичком комбинаториком често смо склони да сметнемо с ума оно што је битно, а то су разлози који су довели до слома центристичког политичког поретка који је доминирао у Европи последњих неколико деценија. Центризам који се огледао у доминацији и повременим рокадама на власти странака левог и десног центра које су личиле као јаје јајету, први пут је угрожен половином прошле деценије победом Сиризе у Грчкој и јачањем Подемоса у Шпанији. Ти политички потреси на полупериферији били су сигуран знак надолазећег земљотреса у најважнијим земљама Запада. Победа Трампа на председничким изборима у САД 2016. управо је то и представљала.

Мада су центристички аналитичари и медији те потресе везивали за личне карактеристике политичара и њихов наводни популизам, тешко је било не уочити да су стварни разлог посртања центризма његова неиспуњена обећања, односно чињеница да су у САД и већини земаља западе Европе, животни услови и животне перспективе све већег броја грађана постајали све лошији. Први пут након Другог светског рата значајан број становника, припадника средњих слојева, посебно живи лошије, или бар с лошијим перспективама, него генерација њихових родитеља. Пандемија ковида је само додатно оголила и погоршала проблеме.

Десница је узрок томе видела у порасту броја имиграната који наводно узимају послове староседеоцима истовремено спуштајући цену рада. Левица је проблем видела у смањењу пореза које је узроковало пад квалитета јавних услуга, пре свега здравства, и мерама штедње које су, пре свега, ограничиле раст прихода средњих слојева.

На први поглед и једно и друго је тачно и очигледно. Не види се, међутим, да обе те ствари имају исти узрок. То је тежња крупних, по правилу транснационалних корпорација да очувају стопу профита и економску активност, с једне стране, не дозвољавајући раст плата, а с друге стране, смањењем издатака за порезе. Тиме се терет кризе система, која је само кулминирала 2008/2009. године, пребацио на леђа средњих слојева.

Ова у основи економска проблематика преоденута је у културно рухо, а класне борбе замењене су културним ратовима између две фракције средње класе. Десница се наводно бори за очување културног идентитета и спречавање ширења ислама и миграција. Такозвана либерална левица се наводно бори за права и слободе појединаца и мултикултурализам које угрожава десница. С обзиром на то да су права и слободе човека универзални, та и таква левица истовремено даје алиби центристима да под изговором борбе за та права и слободе интервенишу тамо где су она по њиховом мишљењу угрожена. Тиме се отвара простор за приступ јефтиним сировинама и новим инвестицијама као још једном извору очувања високих стопа профита. Подручје поља борбе се тако шири и усмерава према вани. Подстицање русофобије и синофобије служи за унутрашњу мобилизацију, али и као оправдање за ширење западног утицаја.

Све то подсећа на деценије и године пре Другог светског рата. Постоји, међутим, једна битна разлика. Тадашњи фашисти и комунисти су, и једни и други, иза себе имали радничку класу. Етос те класе, као и карактер њихових вођа, био је другачији. Они су ковали историју. Ово што се сада дешава изгледа тек као јефтина фарса чији су главни протагонисти конзумеризму одани хедонисти.