Umeće razmišljanja na engleskom

Milan Mumin, jedan od najupečatljivijih autora na domaćoj i regionalnoj rok sceni, bivši frontmen novosadskih „Lav hantersa”, aktivno stvara i živi u muzici i poslednjih pet godina. Selidba u SAD i gomila svakodnevnih obaveza nije uticala na kreativnost muzičkog heroja iz Novog Sada. Štaviše, podstakla mu je želju da se oproba u Njujorku, jednoj od prestonica svetske muzike. U okviru svojih nastupa u Srbiji, u decembru i januaru, Mumin planira da nas propisno zagreje svojim, do srži, iskrenim svirkama.

Stiče se utisak da su se „Love Hunters” (ne)zvanično rastali u momentu kada su imali još mnogo toga da kažu na našoj muzičkoj sceni. Zato se i nameće logično pitanje: novi bend – nastavak „Hanters” ideje, nov koncept ili nešto treće, a Milan Mumin u razgovoru za „Politiku” odgovara:

– Kao prvo, imam dva nova benda. U Americi su to „Undercover Maniacs”, koji su već bili bend, pa su me primili u svoje skute, jer nisu ni imali svojih autorskih pesama. Vazda su svirali neki fjužn džez, simfo rok i oni su bend sa kojim sam u Americi tokom maja ove godine i snimio svoj prvi solo album. Logično je da to sa novim ljudima i iz druge sfere zvuči drugačije, ali ne bih rekao puno. Ono što, pak, zvuči slično bendu „Love Hunters”, a, po mišljenju mnogih, i po meni još bolje, svakako je moj novosadski bend „Moomin”. To nije ništa čudno, jer je jedan od mojih najboljih prijatelja i jedna od mojih najvećih uzdanica, bubnjar Ilja Tanderman ponovo za bubnjevima, a svirao je na „Hanters” prvencu „Everclassic". Moram, onako iz nevezuše, da naglasim da sam ovom novosadskom postavom jako zadovoljan. Čine je još i basista Milan Todor Todoreskov i gitarista Pajakofski. Album „Undercover Maniacs” je skoro gotov, a producirao ga je BrusGogin. Ovih dana završavam postprodukciju novog albuma, u čuvenom njujorškom „Avatar” studiju, sa još čuvenijim mastering tehničarem Fredom Kevorkijanom. Sve će se, verovatno, do kraja novembra naći prvo nawww.myspace.com/muminmilan, milanmumin.com i itunes.com, dok ćemo kompakt diskove izdavati početkom iduće godine, u izdanju... videćemo još koga.

Sa kim ste od mnogobrojnih prijatelja i dalje najčešće u kontaktu?

Sa svima sa kojima sam i ranije bio ostao sam u kontaktu. Sa familijom, mojim dragim prijateljima iz detinjstva, starim i novim bendom, našim bratskim bendovima, „Ateistima”, „Neredima”, GBB om, „Zbogom Brus Li”... Od javnih ličnosti, tu su moji stari prijatelji: Nenad Čanak, Ivan Vlatković, Bane „Sokak” i mnogi drugi.

U našoj zemlji imali ste status „javne ličnosti”, posebno u Novom Sadu. U Americi ste počeli kao jedan od miliona sličnih. Koje su, po Vašem mišljenju, prednosti i mane jedne i druge okolnosti?

U to vreme, krajem 2003, obrevši se u poseti tetki u San Francisku, saznao sam da kao muzičar mogu aplicirati za zelenu kartu, što sam malo kasnije i učinio. Iako sam mnogo putovao i u vreme kad naš narod nije mogao nos da promoli iz zemlje, nikad nisam nigde živeo duže i to mi je malo predstavljalo izazov. Najiskrenije, želeo sam da vidim od kakvog sam materijala, i nisam se obrukao. Ni vas, ni sebe.

Nik Kejv je jednom prilikom izjavio da obožava, kako kaže, depresivni London, jer ga je ta atmosfera „prikovala” za stolicu i naterala da postane bolji umetnik, pisac i čovek. Šta ste Vi dobili a šta izgubili odlaskom u SAD?

Odlično pitanje, i na pravom mestu. Radeći sve te „divne” poslove, kao i svi ostali, bio sam sa druge strane, strašno inspirisan. Znajući dinamiku svog rada, stvaralaštva, shvatio sam da sam stvorio gotovo duplo više nego što bih za to vreme stvorio u Novom Sadu. To mi je, ujedno, najveća satisfakcija.

Da li Vam veličina Njujorka (u geografskom i simboličnom smislu) pomaže ili odmaže u odnosu na Novi Sad, gde je sve nekako bilo tu, nadohvat ruke?

Živim u jednom super kraju po imenu Astorija gde mi je, opet nekako, sve nadohvat ruke. Puno je tu Grka, Hrvata, Italijana, nas, a Astorija, uz Džekson Hajts, važi za najizmiksaniji deo Njujorka, koji je i sam ogroman miks. Malo se ima vremena, i to mi neviđeno smeta, ali se onda čovek izvešti, da ga nekako bolje iskoristi. To za mene ne važi.

Pratite li aktuelnu svetsku i domaću muzičku scenu?

Sjajna je situacija sa bendovima u nas, bolja nego preko, ali se kao stari problem javlja opet organizacija, izdavaštvo, itd. Puno bih pozdravio to što se poradilo na produkciji, tako da sad uz jednog Adama i Majkića imate još puno mladih producenata, poput Fipe Vlatkovića, koji će tek da pokažu šta znaju, Za same bendove se, bar u Novom Sadu, nikad nisam plašio. Tu su sjajni „Mitisers”, pa „Proleće”, pa „Ringišpil”, „Pero deformero”, „Ruke uvis”, „Lost propeleros” , pa „Tona”… masa toga...

Domaćoj publici nikad dostavaših britkih, srčanih iiskrenih nastupa. Možemo li očekivati još neki nastup u Srbiji pre kraja 2008?

Naravno, u sklopu promocije albuma i svega toga, opet sam tamo u decembru i januaru, tako da će biti polivanja, na sve strane. Gde tačno, još ćemo videti, ali sasvim sigurno – Novi Sad i Beograd.

Vi ste poznati kao čovek koji „razmišlja” na engleskom jeziku, po mišljenju mnogih jedinom pravom jeziku za rokenrol.

U prvo vreme, davne 1983, kada sam i napravio prvi bend „Ibis”, naravno da je to bio veliki problem. Vremenom se ta frustracija pretvorila u ogromnu prednost, za šta je i danas smatram. Intimno sam ponosan kad vidim koliko mladih bendova danas peva na engleskom.

Proputovali ste veliki broj zemalja i stekli uvid u mnoge muzičke scene. Koliko se pristup bavljenja muzikom razlikuje po regionima?

Ne verujem da ima puno razlike. Mladim i novim bendovima svuda je teško. Mora strahovito puno da se uloži da bi se jednom, možda, tek deo vratio. Negde je, naravno, lakše zbog standarda države, većeg ulaganja u kulturu, itd. Ali, svaki pravi bend i zbog sebe mora krv da propljuje!