Od otuđenja do zbližavanja

Tekst „Mobilni” Sergija Belbela bavi se problemima otuđenja i usamljenosti, u današnjem vremenu opšte tehnologizacije društva, koja je rastrgla skoro sve šanse za međuljudsku bliskost, stvarajući pri tome iluzije o njenom postojanju. Ova tema je prikazana kroz odnose četiri lika, sa njihovim partnerima i članovima porodica. Likovi su dati krajnje bezbojno, rutinski i bez mašte, svi su žrtve razorenih porodica, nesrećni, izgubljeni, suicidalni, skloni upotrebi različitih opijata. Tekst je pun klišea, retko ispliva neka istinita replika, osećanje ili autentično smešna situacija. Teško da je opravdana piščeva odrednica teksta kao „digitalne telefonske komedije”. Postoji samo jedna striktno komična situacija u komadu, pri kraju, izgrađena na klasičnom komičkom obrascu nesporazuma zbog zamena osoba.

Rediteljka Katarina Vražalić dobila je, dakle, dosta nezahvalan zadatak scenskog oživljavanja jednog neinventivnog i slabo duhovitog teksta, tako da je predstava, u startu, bila prilično osuđena na gušenje u mulju prosečnosti. Na stilizovano rešenoj sceni (scenograf Aleksandar Denić) brzo se smenjuju fragmenti prizora telefonskih razgovora aktera, kao i scene njihovih fizičkih susreta. Elizabeta Đorevska se izdvaja sugestivnim oblikovanjem lika Klaudije, sredovečne uspešne poslovne žene kojoj, očigledno, fali bogatiji emotivni život, intimna ispunjenost i mir. Glumica je igra u oštrim, spoljnim gestovima, namerno mehanički, grubo teatralno, pa i duhovito, dajući tako uverljiv, kritički komentar na njen lik. Ostali glumci – Neda Arnerić, Milena Pavlović i Miki Damjanović manje ubedljivo su odigrali uloge Sare, Roze i Žana, zbog šematizma i jednoličnosti u svojim nastupima.

Sa druge strane, tekst „DNK” Stefana Belbera je mnogo vrednija, gorko smešna, ponekad i eksplozivno sarkastična, savremena kamerna drama, koja se odvija između tri lika, u njujorškom stanu. Pomalo trilerski komponovana, u smislu toga da, u prvom delu, napeto održava jednu skrivenu tenziju, drama analizira odnose svakodnevice i umetnosti, privatnog i javnog, kao i pitanja edukacije, kulturnog elitizma, porodičnog života, odgovornosti itd.

Može se reći da je predstava, u režiji Stefana Sablića, postavljena stilizovano realistički, pri čemu se bazični realizam često izvrće u efektnu, razobličavajuću karikaturu. Reditelj se opravdano oslonio na glumačku ubedljivost – svi glumci specifično i verodostojno oblikuju likove ove drame. Boris Komnenić bleštavo inspirisano igra protagonistu Tobija, profesora i koreografa, osobenjaka, zapuštenog i ucrvljalog od samoće. Glumac nastupa karikaturalno, gradeći tako izrazito ironičan stav prema njegovoj ekscentričnosti, kao i prema snobizmu i pozerstvu, karakterističnim za umetničke krugove (na primer, putem krajnje afektiranog izgovaranja pojedinih reči).

Radmila Tomović Lisu tumači diskretno realistički, fino psihološki prostudirano. Sa neposrednošću i toplinom stvara lik žene koja je usamljena zbog emotivnog udaljavanja od svog supruga, ali je istovremeno neposustajuće jaka, otporna na iskušenja i nepokolebljiva u namerama da ga podrži. Nikola Vujović u početku svedenije igra Lisinog muža Majka, da bi u drugoj polovini predstave ta suzdržanost pukla u svoju suprotnost, nezadrživi, dugo godina potiskivani bes zbog osećanja napuštenosti.

„DNK” je predstava kakvih, svakako, treba da bude više u našim pozorištima – nepretenciozna, jednostavna i pristupačna, komična, ali i potresna.