Од отуђења до зближавања

Текст „Мобилни” Сергија Белбела бави се проблемима отуђења и усамљености, у данашњем времену опште технологизације друштва, која је растргла скоро све шансе за међуљудску блискост, стварајући при томе илузије о њеном постојању. Ова тема је приказана кроз односе четири лика, са њиховим партнерима и члановима породица. Ликови су дати крајње безбојно, рутински и без маште, сви су жртве разорених породица, несрећни, изгубљени, суицидални, склони употреби различитих опијата. Текст је пун клишеа, ретко исплива нека истинита реплика, осећање или аутентично смешна ситуација. Тешко да је оправдана пишчева одредница текста као „дигиталне телефонске комедије”. Постоји само једна стриктно комична ситуација у комаду, при крају, изграђена на класичном комичком обрасцу неспоразума због замена особа.

Редитељка Катарина Вражалић добила је, дакле, доста незахвалан задатак сценског оживљавања једног неинвентивног и слабо духовитог текста, тако да је представа, у старту, била прилично осуђена на гушење у муљу просечности. На стилизовано решеној сцени (сценограф Александар Денић) брзо се смењују фрагменти призора телефонских разговора актера, као и сцене њихових физичких сусрета. Елизабета Ђоревска се издваја сугестивним обликовањем лика Клаудије, средовечне успешне пословне жене којој, очигледно, фали богатији емотивни живот, интимна испуњеност и мир. Глумица је игра у оштрим, спољним гестовима, намерно механички, грубо театрално, па и духовито, дајући тако уверљив, критички коментар на њен лик. Остали глумци – Неда Арнерић, Милена Павловић и Мики Дамјановић мање убедљиво су одиграли улоге Саре, Розе и Жана, због шематизма и једноличности у својим наступима.

Са друге стране, текст „ДНК” Стефана Белбера је много вреднија, горко смешна, понекад и експлозивно саркастична, савремена камерна драма, која се одвија између три лика, у њујоршком стану. Помало трилерски компонована, у смислу тога да, у првом делу, напето одржава једну скривену тензију, драма анализира односе свакодневице и уметности, приватног и јавног, као и питања едукације, културног елитизма, породичног живота, одговорности итд.

Може се рећи да је представа, у режији Стефана Саблића, постављена стилизовано реалистички, при чему се базични реализам често изврће у ефектну, разобличавајућу карикатуру. Редитељ се оправдано ослонио на глумачку убедљивост – сви глумци специфично и веродостојно обликују ликове ове драме. Борис Комненић блештаво инспирисано игра протагонисту Тобија, професора и кореографа, особењака, запуштеног и уцрвљалог од самоће. Глумац наступа карикатурално, градећи тако изразито ироничан став према његовој ексцентричности, као и према снобизму и позерству, карактеристичним за уметничке кругове (на пример, путем крајње афектираног изговарања појединих речи).

Радмила Томовић Лису тумачи дискретно реалистички, фино психолошки простудирано. Са непосредношћу и топлином ствара лик жене која је усамљена због емотивног удаљавања од свог супруга, али је истовремено непосустајуће јака, отпорна на искушења и непоколебљива у намерама да га подржи. Никола Вујовић у почетку сведеније игра Лисиног мужа Мајка, да би у другој половини представе та суздржаност пукла у своју супротност, незадрживи, дуго година потискивани бес због осећања напуштености.

„ДНК” је представа каквих, свакако, треба да буде више у нашим позориштима – непретенциозна, једноставна и приступачна, комична, али и потресна.